Осам кила среће

Удружење позоришних и филмскиx глумаца достојно је опоменуло на смрт Драгана Максимовића. У разговорима са глумцима и режисерима поменути су филмови и позоришни комади у којима је играо и Драган. Димитрије Војнов помиње Драганову улогу у филму „Византијско плаво”, а Мики Манојловић говори о томе да је Драганов филм са Питером Бруком сниман у Авганистану. Срђан Драгојевић подсећа на Драганову улогу у филму „Лепа села лепо горе”.

Без јетке примедбе, али морам да напишем, да је Драган Максимовић снимио и

филм по мом тексту „Осам кила среће”.Срели смо се  баш у дворишту телевизије, будући да је драмска радионица РТС прихватила сценарио. Тада сам му дао текст. Приватно се нисмо познавали. У другом сусрету Драган ми је вратио текст.

И тако је пао договор да снимимо наш будући заједнички филм „Осам кила среће”. Снимали смо у селима око Чачка.

Поред Драгана главну женску улогу добила је Маја Лалевић, тада још студенткиња. У филму су поред Милене Дравић, играли Мики Крстовић, Гиги Јевђејевић,и група Рома на челу са Драгишом Митровићем и његовом великом фамилијом. Неколико њих имало је мање улоге са текстом.

Прича у филму „Осам кила среће” дешава се 1942.  године,  када су партизани нестали из Србије. Остали су мање храбри или дезертери. Драган игра војника који изгубљен у рату среће циганску чергу. Девојка из групе Рома гледа му у длан и каже да ће бити „осам кила срећан”.Милена Дравић игра професорку књижевности,која живи у черги са Ромима, и она опомињедевојку да не заводи дезертера. Али, за љубав је довољан и рат који се губи. И та љубавдобиће и финале у којем ће се Ромкиња просто жртвовати за дезертера. Он ће наставити да лута док не залута до слободе, али доживеће презир  јер је дозволио да га Циганка замени приликом стрељања.

Филм „Осам кила среће” добио је награде за сценарио у Пули и Врњачкој Бањи. Позивао сам Драгана да дође на те пројекције, али није хтео да присуствује приказивању филма. Због њега нисам ни ја био у Пули и Врњачкој Бањи. Касније, Маја ми је рекла да се ни њој ни њему није баш допао мој филм.

Пре годину дана приказао сам „Осам кила среће”Маји, Милени и Крстовићу у Кинотеци. Тада нам се учинио нешто бољи.

Продуцент филма РТС никада није приказао „Осам кила среће”, па је  сећање на трагичну смрт Драгана Максимовића можда повод да у Кинотеци уприличимо пројекције његових филмова.

Пуриша Ђорђевић

-------------------------------------

Полагање венаца на спомен плочу

Поводом 13. година од смрти глумца Драгана Максе Максимовића, представници Народног позоришта у Београду, Удружења драмских уметника Србије и Министарства културе положили су јуче венце на његову спомен-плочу на Зеленом венцу у Београду, поред некадашњег ресторана „Бели град”.

Глумац Драган Максимовић испребијан је усред бела дана 17. новембра 2000, на Зеленом венцу, док је чекао аутобус. Убице, њих неколико, насрнули су на глумца само зато што им је заличио на Рома. Два месеца касније, 4. фебруара 2001, Максимовић је подлегао повредама.

У име Народног позоришта, венац је положио в. д. управника Дејан Савић, испред Удружења драмских уметника Србије – председник Војислав Брајовић, а у име ресорног министарства државни секретар Дејан Ристић.

„Ја овај тренутак доживљавам као тренутак велике срамоте која се десила овом граду, која се десила у овом друштву. Људи инспирисани осионошћу и мржњом учинили су ово дело које је, нажалост, било дело које је коштало живота нашег Максу и које може да кошта сваког према коме је та сатанистичка мржња уперена. Жалим све његове ране које су га коштале живота и са невероватном љубављу гледам сваки његов тренутак који је остао забележен у нашим сећањима”,  казао је Војислав Брајовић.

К. Р.