Можемо да једемо све што хоћемо док не станемо на вагу

Од нашег специјалног извештача

Сочи – Тамо ни орлови не свијају гнезда. Тамо небо није изнад, него испод. Тамо је – олимпијско село!

Високо, међу снежним врховима западног Кавказа, никло је у суровој, до тада нетакнутој природи, савремено насеље у коме ће наредне три недеље, амбиције да досежу до облака, у коме ће крв да буде толико врела да ће и лед да омекша пред њом.

За XXII зимске олимпијске игре у Сочију саграђена су три олимпијска села. Једно је на нивоу мора, за спортисте који ће се такмичити на клизалиштима, у градским условима. Друго је за бијатлонце, а треће за оне који ће се стрмоглаво спуштати на смучкама и бобу низ обронке див-планине.

Да би се стигло до овог трећег пут од Сочија, обасјаног сунцем, води кроз клисуру Мзимте. Та речица се ко зна колико хиљада година мучила да се тамо одозго некако пробије до Црног мора. И некако је нашла пут остављајући уз себе уску траку где су и шумске животиње вероватно с опрезом ишле.

Сада од Сочија па кроз ту клисуру води савремени аутопут с мноштвом мостова и саобраћајних чворова тамо високо. Она уска трака уз речно корито је начичкана најсавременијим туристичким објектима највећих светских хотелских ланаца.

Тамо где Мзимта не скакуће с камена на камен, где је нашла начин да се малчице рашири, сада запљускује праве мале монденске вароши. И кад се наиђе на део природе с којом човек, бар засад, није стигао или још није хтео да се ухвати укоштац, гондоле носе даље, у олимпијско село.

Још док му се прилази сва чула запљусне нешто руско, а уједно и општецивилизацијско. Из свега избија нешто што подсећа ко је домаћин и у исто време да су ту, код куће, људи с различитих крајева света.

Кроз ушорене куће у главној улици тог села пролази се кроз шпалир застава свих земаља света. Међу њима је, разуме се, и српска. И просто се пожели да све државе буду тако сложне као њихове заставе на једном од врхова Кавказа.

На незаобилазном месту у селу су олимпијски кругови. Тај споменик подједнако привлачи све који дођу у олимпијско село. Он је омиљено место за сликање. Код врхунски спортиста, њихових тренере и осталих чланова олимпијских делегација, буди ону детињу жељу за играњем. Ту се и они у пристојним годинама веру уз кругове, покушавају да нађу што оригиналнији начин да се сликају и тај тренутак сачувају заувек.

На другом крају, изнад амбиса, извајане су задивљујуће скулптуре од леда. Тако су лепо урађене да се чини да ће сваког тренутка да оживе и са обележјима Игара у Сочију крену с олимпијцима у неко своје такмичење.

Међу спортистима који прекраћују последње дане, па и сате, уочи почетка такмичења или хватају последњи тренутак да надокнаде ако су нешто на припремама пропустили, све врви од безбројних добровољаца, који су ту да свима који закораче у то наизглед право царство другарства, буду на услузи.

Међу том младошћу падају у очи неки старији људи, другачије обучени с – метлама у рукама. Они мету снег тамо где не треба да га буде, а и прашину која се ко зна обрела ту где јој није место.

– Овде је све ново и лепо, – каже наш смучар Марко Вукићевић. – Искрен да будем, мада до сада нисам био на оваквом такмичењу, и очекивао сам да буде овако. На оном нивоу који имају олимпијске игре.

Наши спортисти су у згради број 3. Свој улаз и прозоре, врата својих соба, окитили су заставицама Србије. То раде и олимпијци осталих држава. Свако у тој људској кошници жели да покаже да је и он ту, на овом скупу целог света.

Кроз прозоре наши спортисти гледају на канадске заставе на дугачкој згради, на којој више спратове покривају јапанске. У ходнику и пред лифтом свакојаке тренерке, капе, торбе с обавезним националним обележјем.

У нашем табору је и једна Рускиња. Зове се Тања, а размена студената ју је својевремено довела у Ниш. И, ето, сада помаже својима, мада се одавно вратила у Москву.

На улицама, а поготову не местима где се окупљају спортисти, као што је ресторан, исто тако.

– Храна је разноврсна. Има је за све укусе. Засад можемо да једемо шта хоћемо и колико хоћемо, све док не будемо морали да станемо на вагу, – каже Александар Бундало. – Боб двосед је тежак 170 килограма, а нас двојица, пилот Вук Рађеновић и ја, не смемо с опремом да будемо тежи од 220.

Јесте њихово село мимо света и живи по својим правилима. Али је свим његовим становницима лепо. Можда ће резултати с такмичења мало да им загорчају, међутим, кад све прође свима ће боравак у њему бити лепа успомена.

Иван Цветковић

-----------------------------------------------------------

Откривен Зид олимпијског примирја

У такозваном приобалном олимпијском селу у Сочију откривен је Зид олимпијског примирја. Част да на овај начин подсете да се у античкој Грчкој у време Олимпијских игара није ратовало припала је председнику Међународног олимпијског комитета Томасу Баху и потпредседнику руске владе Дмитрију Козаку.

Зид олимпијског примирја биће и у Планинском олимпијском селу. Оба су иста. Направљени су од пет панела, колико је и олимпијских кругова, високи су 1924 мм, што подсећа на годину од када се одражавају олимпијске игре, а широки 2014, што асоцира на ове у Сочију.

-----------------------------------------------------------

Путин, патријарх Кирил и Блатер у Сочију

У Сочи су дошли и високи гости. Председник Русије Путин је у националном парку посетио Центар за размножавање и рехабилитацију предњеазијског леопарда, а руски патријарх Кирил је стазу за боб. У госте Зимским олимпијским играма је дошао и председник Фифе Блатер. Као што је познато овде ће се играти и утакмице на Светском фудбалском првенству 2018.