Доброчинство, опрез!

Високи функционер није крио своје незадовољство сопственим народом. Толико је тога доброг учинио за људе а они су тако незахвални! На пример, набавио је огромне паре којима ће се у нашем граду решити иначе нерешиви проблеми, а сада се јављају неки незадовољници који оспоравају легитимност таквог поступка. Као, није све по закону? А то што неке ствари деценијама чаме нерешене, то ником ништа! У реду, нека се сада они рву с проблемима ако већ вичу како нешто није у реду, поручио је са екрана функционер, видно нерасположен.

Следећих дана, у време елементарне катастрофе, он је био међу првима који су спасавали угрожене, посебно децу. По страшној мећави и олујном ветру, чинио је то без капе на глави, вероватно заборавивши је у журби да немоћним завејаним путницима што пре помогне. Шта је био резултат тога? Извештаје у информативним емисијама државне телевизије искористили су злонамерни појединци да их претворе у ироничне прилоге на друштвеним мрежама, постављајући шаљиве титлове који су, тобоже, представљали транскрипт дијалога који је он водио са осталим спасиоцима у том олујном дану. Могу замислити како се осећао док је гледао свој пожртвовани наступ који је послужио као повод за најобичнију спрдњу. Срећом, брзом интервенцијом, ти ружни покушаји су уклоњени са сајтова на којима су постављени. На несрећу, људи су их већ умножавали и неконтролисано ширили интернетом…

То ме је подсетило на разговор који сам недавно водио са колегом на факултету. Рекао ми је: „Сваки пут када бих некоме учинио услугу, то ми се олупало о главу. А када бих некоме стварно помогао, тај би ме замрзео за цели живот!“ Овако постављене, узрочност и последичност изгледале су ми некако чудно. Али, када сам боље размислио, схватио сам да су се и мени дешавале такве ствари. Нарочито када би ме неко замолио са какву велику услугу.

Пошто бих му помогао, између нас би почела да се ствара нека врста баријере која нас је све више удаљавала једно од другог. Ако бисмо пре тога били пријатељи, мало-помало, наше пријатељство би се крунило, све док не бисмо један према другоме сасвим захладнели. Приписивао сам то околностима и различитим путевима којима смо корачали, али не! Узрок нашег растанка било је баш то – што сам нешто учинио за њега. Што сам био сведок његове немоћи, што знам његову срамотну тајну.

О томе је, уосталом, снимљено једно ремек-дело, филм Луиса Буњуела „Виридијана“. Виридијана је редовница која из манастира долази у посету ујаку. Од пртљага она поседује само крст и трнов венац – симболе вере и жртвовања за друге. Међутим, својом лепотом, а пре свега чедношћу, она изазива грешне мисли код остарелог сладострасника. Разочарана, Виридијана решава да се врати у манастир али, пре него што успева да оде, ујак врши самоубиство. Згранута тим страшним обртом и опхрвана осећањем кривице, она остаје у ујаковој кући. Покушава да се искупи чинећи доброчинства и помажући локалну сиротињу.

Ношена својом племенитом мисијом, у намери да им пружи уточиште и живот достојан човека, Виридијана све просјаке и клошаре из града доводи на ујаково имање. Она тако од елегантног аристократског гнезда прави неку врсту азила за полусвет. Убрзо се, међутим, показује како је то била кобна грешка. Наједени и напијени, дојучерашњи пробисвети наједном престају да се осећају инфериорно и постају све агресивнији. Приређују велики, деструктивни баханал у коме показују своје право лице. Све се завршава силовањем Виридијане и трновим венцем који гори у ватри. Са врлином је готово, доброчинство је довело до катастрофе.

Коју поуку можемо извући из „Виридијане“? Да се добро не исплати? Да се не можемо мешати у туђе животе, чак ни онда када имамо најплеменитије намере? Да је доброчинство у суштини нешто јако себично и користи највише ономе ко га чини? Не знам. Чини ми се, ипак, да од помоћи некоме не смемо правити спектакл, користити тај гест за личну промоцију. Најбоље је да људима помажемо а да за то нико, па ни они сами не знају. Да доброчинства чинимо инкогнито и у потпуној тајности. Ако је могуће и од самог себе…