Манчестер на „Маракани” па Звезда у Чачку

Од свих тимова на свету ми смо најљући ривал са Ситијем, али ако нас питате ко нам је најискренији фудбалски пријатељ, шта бисмо могли друго рећи него да је то Црвена звезда – некадашње лево крило Манчестер јунајтеда Стјуарт Пирсон.

Титула европског првака у фудбалу урезана је у срца Звездиних навијача занавек. Кад њихова сећања сентиментално уроне у те дане славе у души почиње да им тиња и горчина што онај врхунски тим у раљама политичких околности није постигао и више.

Сваки ће „звездаш” руку у ватру да стави за то да би Сампдорија била прогутана у гротлу „Маракане” да се утакмица у којој је „црвено-беле” само победа водила у још један финале Купа шампиона играла на „Маракани”. Није, али се ипак играла. У Софији, на некадашњем Стадиону Бугарске армије, који је Звезда изабрала за свој терен пошто је изгнана из Београда, италијански тим је победио с 3:1. Михајловићев гол из слободног ударца само је био одшкринуо врата Вемблија...

„Црвено-бели” као Фергусонова судбина

Има наш великан још једну чашу жучи из свог најславнијег доба. И када се говори о његовом нераскидивом пријатељству с Манчестер јунајтедом, судбински изатканом на трагедији енглеског тима 1958, јави се она горчина у души, жал што „црвено-бели” нису могли да пред својих 100.000 навијача одиграју реванш Суперкупа Европе с „црвеним ђаволима” као носиоцима некадашњег Купа победника купова. Тим пре што је Звезда, упркос поразу с 1:0, дала на Олд Трафорду најблиставију игру у тим годинама неизмерне радости.

Ко је могао и да претпостави да ће београдски и манчестерски великан да се сретну на мегдану за европски супертрофеј кад су се на истом месту срели четири и по године раније, 21. јануара 1987. Звезда је под вођством тренера Велибора Васовића кренула на острвску турнеју. Прво је играла с Манчестеровим „бебама” које су тада имале – млечне зубе.

Данас, у светлу Јунајтедовог посрнућа у енглеском фудбалу ове сезоне, готово да је незамисливо с каквим се тешкоћама рвао Шкот Алекс Фергусон на почетку кормиларења тимом с чије се клупе повукао недавно, после 27 година. Постављен је 6. новембра 1986. Пријатељска утакмица са Звездом била му је прва интернационална као тренеру Манчестера.

Кад су се два тима састала, Јунајтед је био 13. на табели (сезону завршио на 11. месту), а „црвено-бели” су у паузи првенства ишчекивали исход жреба за четвртфинале Купа шампиона, који им је, два дана после сусрета на Олд Трафорду, доделио велики Реал.

Звезда је савладала домаћина с 1:0. Гол је постигао Милан Јанковић у 87. минуту. Драган Стојковић, потоња пета „Звездина звезда”, који је тог лета дошао из нишког Радничког, почео је меч, али је због упале жлезда играo само пола сата.

У тој победи, иако минималној, видело се да „црвено-бели” имају европски штоф. То је и потврђено два месеца касније незаборавном игром којом је „краљевски клуб” нокаутиран у првих 40 минута – 3:0. На крају је било 4:2, а Реал је отишао даље пошто је у Мадриду победио с таман довољних 2:0.

Звезда је затим у Северној Ирској играла с Глентораном 1:1, а Дери сити је савладала с 3:0. Требало је у последњој утакмици, поново у Енглеској, да се састане с Дербијем, али није због залеђеног терена.

Безби је био одушевљен

„Црвено-белима” као да је било суђено да блистају на Олд Трафорду. Осветлали су образ и у оној првој утакмици четвртфинала Купа шампиона 1958. Водили су до 65. минута, а поклекли су с 2:1.

Седамнаест година после авионске несреће дан иза реванша у Београду (3:3), у којој су смртно страдала седморица Манчестерових играча, а осми је преминуо у болници 15 дана касније, Звезда је позвана да буде гост на Олд Трафорду уочи сезоне 1975/76 – после много година без Драгана Џајића, који је отишао у Бастију. Њен тим је претрпео обнову, Јован Аћимовић само што се вратио из армије, а за новог тренера именован је Милован Ћирић, који је ту дужност већ једном обављао.

Била су то друга времена. Недељу пре одласка у Манчестер „црвено-бели” су учествовали на дводневном турниру у Аранђеловцу „Краљево – Аранђеловац 1975”. У полуфиналу су савладали Слогу (2:1), а у финалу Шумадију (2:0). Два дана пре преласка Ламанша пријатељски меч пред 35.000 гледалаца на Стадиону ЈНА одиграли су „вечити ривали”. Партизан је био успешнији од Звезде с 2:1.

Сјајан меч на Олд Трафорду завршен је са по четири гола у обе мреже. Чак пет их је пало у првом полувремену. Пред таквом утакмицом занемела је и енглеска штампа. Ево неких њених запажања:

„Само песници, уколико су видели овај меч, могли би да искажу своја осећања. Дивно је било синоћ седети на трибинама Олд Трафорда, толико дивно да ће сваком то вече остати незаборавно. Осам голова, фудбал пун акција и шарма – све је било величанствено” (Гардијан).

„Навијачи ће од синоћ постати размажени. Због онога што су приказали Звезда и Манчестер тражиће сличне игре, а то је непоновљиво и сумњамо да ће се нешто слично ускоро видети” (Дејли Мирор).

„Звезда је увек сијала над енглеским небом. Чак и кад је губила, остављала је достојанствен утисак” (Њуз оф д` Ворлд).

Одушевљени су били и домаћини. Легендарни тренер Манчестер јунајтеда Шкот Мат Безби (1945-1969; 1970-71), који је преживео минхенску трагедију, овако је видео сусрет са Звездом, с којом је био предусретљив на сваком кораку, говорећи о њој, како је запазио Ћирић, „више него ми сами”.

„Ово је била најбоља пропаганда модерног фудбала. Таква игра разгаљује срца, таква игра доноси нове поене најлепшој спортској ствари на свету. Звезда би с Џајићем пружила и више, али је и ова млада екипа у којој познајем једино голамана Петровића и Аћимовића играла велемајсторски”.

Аћимовићева опроштајна утакмица

Следеће године између два првенства београдски тим је узвратио гостопримство. Шкотски тренер Томи Дохерти (1972-1977) није могао чудом да се начуди да је онај тим који је блистао на Олд Трафорду био тек четврти у југословенском шампионату (Партизан 50 бодова, Хајдук 49, Динамо 44, Звезда 40...).

Те августовске вечери на „Маракану” је дошло око 35.000 душа. Карте су коштале 40, 60 и 80 динара – „Политика” два. Аћимовић се опраштао од црвено-белог дреса пошто је потписао уговор с немачким Сарбрикеном за, причало се, 350.000 марака. Играо је првих 11 минута, а онда је испраћен с терена дуготрајним бурним пљеском.

„Црвено-бели” су победили с 2:1. Бриљирао је Богићевић, њен капитен, иако се није уписао у стрелце. Ваљда први пут после освајања прве титуле првака државе 1950. Звездини навијачи су разгаљених срца палили новине импровизујући бакље.

Четири дана пре те утакмице гост на „Маракани” био је Квинс парк ренџерс, вицешампион Енглеске. И тај тим је савладан – 1:0 голом Зорана Филиповића у 31. минуту. Три дана после те утакмице Звезда је учествовала у Чачку на турниру поводом пола века Борца. У полуфиналу је победила Слободу из Титовог Ужица с 2:1, а у финалу домаћина на пенале – 1:1 (6:5). 

У тој сезони „црвено-бели” су прекинули четворогодишњи пост без трофеја. Окитили су се шампионском титулом 12. пут...

Олд Трафорд – 12. август 1975.

4:4 (2:3)

ГЛЕДАЛАЦА: 30.000

СТРЕЛЦИ: 0:1 Савић у 4, 0:2 Баралић у 26, 1:2 Дели у 30, 2:2 Мекилрој у 36, 2:3 В. Петровић у 37, 3:3 Џексон у 48, 3:4 Јовановић у 64, 4:4 Капел у 74.

Ц. ЗВЕЗДА: О. Петровић, Јеликић, Новковић (Јовановић), Баралић, Кери, Муслин, В. Петровић (Николић), Филиповић, Савић, Аћимовић, Сушић. Тренер: Ћирић.

Београд – 8. август 1976.

2:1 (1:1)

ГЛЕДАЛАЦА: 35.000

СТРЕЛЦИ: 0:1 Пирсон у 16, 1:1 Филиповић у 22, 2:1 Лукић у 46.

Ц. ЗВЕЗДА: Стојановић, Јеликић (Мандић), Степановић, Радовић (Ђорђевић), Муслин, Богићевић, Филиповић, Баралић (Ратковић), Савић, Аћимовић (Николић), Стаменковић (Лукић). Тренер: Зец.

Олд Трафорд – 21. јануар 1987.

0:1 (0:0)

ГЛЕДАЛАЦА: 10.652

СТРЕЛАЦ: Јанковић у 87.

Ц. ЗВЕЗДА: Стојановић, Милојевић, Ђуровски, Брачун, Елснер, Кривокапић, Цветковић, Јанковић, Павловић, Стојковић, Ђуровић. Тренер: Васовић.