Осећам се нелагодно

Редитељ Егон Савин на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду поставља драму „Уносно место” Александра Николајевича Островског у преводу Кирила Тарановског. Сценограф је Миодраг Табачки, костимограф Лана Цвијановић, а драматург Милош Кречковић. У глумачкој екипи су: Предраг Ејдус, Анђелика Симић, Никола Ракочевић, Небојша Љубишић, Бранислав Лечић, Срђан Тимаров, Јелисавета Саблић, Јована Гавриловић, Милена Живановић, Богдан Диклић, Стефан Бундало и Слободан Тешић.

Шта вас је подстакло да режирате помало заборављену драму „Уносно место” која је у Русији била забрањена после објављивања 1857. године?

Налог времена! Николај Островски, један од најзначајнијих писаца за позориште, формирао се и стварао у време два руска цара. Николај Први био је самовољни, сурови аутократа који је владао „иконом” и „секиром”. У то време 90 посто становништва је било неписмено и непојмљиво сиромашно. Држава је била заостала и неорганизована због феудалних робовласничких односа. Позоришни живот је цветао, играли су се водвиљи, мелодраме, патриотски комади баш као у нашем националном театру данас.

Наредни владар Александар Други уводи реформе: ослобађа кметове ропства, даје им земљу али уводи високе порезе, војне и административне реформе, уређује судове по угледу на европске, уводи страни капитал, узима западне кредите којима гради железнице, снижава царине, уводи индустријску привреду и ствара нову средњу класу. Али уводи и ревносну цензуру за позориште. Једном таквом уредбом забрањује „Уносно место” у два наврата.

Наша демократска власт је флексибилнија, они уништавају културу изгладњивањем.

Комедија „Уносно место” одвија се у миљеу моћних државних чиновника и нагло обогаћених московских трговаца. О њима Островски каже: „Они нису више необразовани као што су били њихови очеви, напротив, имају фине манире, лепу спољашњост, иду у Париз на изложбе, пију шампањац, читају француске новине, прате европску моду, али ништа од тога није последица праве продуховљености, већ средство за мимикрију. Под том привлачном спољашњошћу крије се исти егоизам, суровост и самољубље њихових предака. Они су енергични, спретни, способни да зараде, што је заправо друго име за грабљивост. Они су цинични, понекад чак и поштени, али без икакве самилости или племенитости.” Њихово материјално богаћење које је дивљи капитализам омогућио корупцијом ствара у њима „лудило моћи”. Нажалост, наша средина данас се у потпуности огледа у искривљеном огледалу Островског који је драматизовао класно друштво 19. века.Островски никада није био важан у Русији колико данас. Готово да нема руског позоришта које није неколико пута постављало његове комаде. Чиме је вас освојио да му се поново вратите?

Тема „Уносног места” јесте корумпирање бирократије. Без подмићивања државних чиновника било је немогуће обавити било какав приватан посао, добити било какву потврду или документ. Бирократија у буквалном преводу значи владавину канцеларије. О том многобројном и моћном службеничком слоју Маркс је писао: „Они су имагинарна држава у реалној држави”. Општи дух бирократије је „тајна”. Нижи чиновници се поверавају вишим у нади да ће бити унапређени, а виши то користе да би дошли до драгоцених информација. Добар део новца који држава узима кроз порезе и разне таксе користе службеници бирократе за своје издржавање. Бирократија сама себи стално увећава обим послова да би имала више прилике за уцену клијената. Бирократија је пратеће, нужно зло модерних држава.

Ми, обични грађани често бивамо паралисани, чак задивљени неумереном самовољом, бахатошћу и којекаквим каприцима свемоћне државне администрације.

Драма „Уносно место” говори о корупцији, да су јој сви људи подложни на овај или онај начин. Да ли се нешто променило од времена када је дело написано 1857. године до данас?

Островски је оштро проговорио о моралном блату свога времена. И ми живимо у дубоко неправедном свету у којем људи немају ни приближно подједнаке шансе за живот. Човек не може вечито веровати у лажи. На прагу смо нових социјалних револуција и крвавих обрачуна. Позориште мора указати на безнадежну ситуацију у којој се нашао савремени свет. Као многи и ја се, интимно, осећам више-мање нелагодно где год да се нађем, па кад могу одлазим са глумцима у пробне сале не бих ли тамо открио изворе животне снаге. У класичној комедији човек може пронаћи тријумф духа, разума и ероса? Наша стварност је неприхватљива, морамо јој се смејати у лице.

Островски је и сложен и леп и дубок и занимљив свакоме ко га прочита, ко му се посвети. Из које временске дистанце ћемо на сцени ЈДП-а гледати ваше читање његове драме „Уносно место”?

Стигли смо до последњег чина. Позоришта ће ускоро престати са радом вољом оних који доносе законе и прописе, који треба да обезбеде средства за рад. Министарство културе ћути, то се њих не тиче, њих неће укинути. Будући да имам задовољство да најавим скору премијеру „Уносног места” у ЈДП-у поново ћу цитирати Николаја Островског: „Драмска уметност се не обраћа само интелектуалцима јер она и није само њима намењена. Она мора да се обраћа народу, јер у неразвијеном, слабо образованом народу постоје људи са озбиљним мислима и осећајем за лепо. Важно је да ти људи имају избор и да виде шта је права, а шта пролазна уметност. Права уметност оставља пун утисак, уметнички занос, усхићење и потребу у души да се тај занос понови. То је духовна глад. Тај осећај је почетак преврата у души, тј. увођење у њу осећања лепоте и свечаности.”

Борка Г. Требјешанин