Авжнеров метод

Какав нам је народ, такви су нам политичари, такви су и спин-доктори, такав је и пи-ар. Сви који ангажују људе који се баве односима с јавношћу највише би волели да јавност добије информацију у облику у којем би они волели да је пласирају, да буде интегрална и да се појаве као најлепши и најпаметнији на свету, што у 99,99 одсто случајева није истина. Мени није неопходно да радим са сваким и не радим са сваким. Онај ко хоће да ме ангажује да му ја дам савет, он ће тај савет да слуша. Ако неће да слуша, ми смо завршили са сарадњом.

Тако Игор Авжнер, који се, како каже, не бави односима с јавношћу, него односима с медијима, објашњава како функционише пи-ар у Србији данас и како он сам у том послу функционише. Човек који је шире познат као пи-ар маг Млађана Динкића, али који је радио разне политичке кампање (и сада ће бити укључен у предизборну кампању), каже да наши политичари прецењују пи-ар. И да оног тренутка када поверују у сопствени пи-ар, упадају у проблем.

„У добром филму глумац треба да буде добар, редитељ треба да буде добар, али и сценариста треба да буде добар. Ако глумац почне да преглумљује, дешавају се проблеми. Пренесите то само код нас на терен политике или било где другде”, указује он, а као пример наводи године у којима је Демократска странка с бившим председником Борисом Тадићем била на власти, када је у великом броју случајева било „преглумљавања”. За то није био крив само бивши председник Републике него и људи око њега.

Постоји, додаје, одређена мера појављивања у медијима, докле је то продуктивно – после тога постаје контрапродуктивно: „Велики проблем политичара је што немају људе који ће да им кажу: ’Баш би било добро да се данас не појавиш у медијима’.”

За „Политику” открива још неке детаље о томе како се информације пласирају у медије. Не постоји ствар коју медији неће бесплатно да пренесу – ако смислите довољно паметно да буде атрактивна медијима. Једини проблем је, како каже, што за то није довољно да познајете новинара или уредника, него да имате мало мозга и мало креативности, што у бранши која је овде релативно нова – најчешће није случај.

А на питање како пи-арови „купују” новинаре, одговара да постоје три начина: „С обзиром на то што је Србија земља у којој влада тешка криза, како економска и социјална, тако и морална, људи који нису баш много паметни и способни функционишу по принципу новца. Значи, плаћају новинаре. Друга варијанта је привилегована варијанта у једном тренутку – а тај тренутак је када је неко на власти. Он не мора да плаћа новинаре, јер ту постоји с једне стране аутоцензура, а са друге – страх, из разних разлога. А трећа варијанта јесте креирање дугорочних добрих људских односа с људима из разних редакција, која је најтежа, најдуготрајнија, и која захтева највише времена. Али ако човек успостави нормалне односе и зна како да пласира информације, када и коме, ти односи су убедљиво најтрајнији и најквалитетнији.”

Б. Баковић