Овални кабинет са крилима

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Добио сам га тек у 47. години, одлично ме служи, а једина лоша ствар је што ћу морати да га вратим.”

Тако је председник Барак Обама приликом једног сусрета са ђацима објаснио свој однос према председничкој повластици на којој му завиде и све светске колеге: председничком авионом коме нема равног и који је, можда још у већој мери него председничка резиденција у вашингтонској Авенији Пенсилванија, симбол његове моћи и америчке снаге.

Да је тај џамбо авион висок као шестоспратница нешто што припада институцији извршне власти најмоћније силе света, види се на први поглед: „United States of America” исписано је великим словима целом дужином специјално израђеног „боинга 747-200Б”. На репу је америчка застава, а на предњем делу трупа председнички жиг.

У свакодневном говору се назива „ер форс ван”, мада је то само шифра за радио-комуникације сваког војног авиона у којем је председник. Са друге стране, ако се изузме хеликоптер којим се превози од Беле куће до аеродрома у војној бази „Ендруз” и назад, председник је само изузетно у некој другој летелици.

На серијски „боинг” своје класе личи само споља. Изнутра је нешто сасвим друго. Најтачнији опис би могао да гласи да је то Бела кућа са крилима. И „ер форс ван” је, наиме, истовремено радни простор, резиденција и командни центар. С тим што лети. По потреби, колико год је неопходно, јер горивом може да се снабдева и у ваздуху.

Унутра је, на три етаже, око 400 квадратних метара простора. Највећи део је намењен председнику, који и тамо има кабинет, салу за састанке (која је истовремено и трпезарија). Има и апартман са спаваћом собом и посебним купатилом за прву даму. По потреби, председник на неком дугом лету може да се разгиба у мини-теретани.

Доњи део је углавном простор за карго, а највиша етажа за телекомуникациону опрему. Председничке просторије, чијој би опремљености позавидео сваки бољи хотел, у предњем су делу, а до њих су оне за његове сараднике (у рангу кабине прве класе комерцијалних авиона).

Сасвим на крају, близу репа, налази се део намењен новинарској пратњи. Подразумева се и да „ер форс ван” има специјалне радаре, неке елементе за самоодбрану и да је заштићен од шокантног електромагнетног импулса који производи детонација нуклеарне бомбе. Уграђен му је и механизам за избацивање алуминијумских фолија које заваравају ракете и штошта још, о чему се засад само спекулише.

Са својих 370 тона максималне тежине (која укључује и 202.000 литара горива) може да лети брзином до 1.127 километара на сат. Погон су му четири мотора „Џенерал електрика”, а предвиђен је за 70 путника и 26 чланова посаде.

Како у својој књизи „Ер форс ван: историја председника и њихових авиона” износи ветеран међу извештачима из Беле куће Кенет Волш (који је председничким авионом летео око 40 пута), обавезни део председничког пртљага је „фудбал”, што је шифра за ташну са командама за лансирање нуклеарних ракета. За сваки случај.

У функцији летећег бункера председнички авион је досад био само једном: 11. септембра 2001, после напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон (мета је наводно била и Бела кућа). Био је летеће склониште председника Џорџа Буша: пошто се није знало шта још предстоји, док је оно што је већ виђено био ужас без преседана, „ер форс ван” је у том моменту био најбезбеднији.

Летење овим авионом председничка је привилегија, али и обавеза. Чак и кад путује неслужбено, као лидер партије, у изборној кампањи или кад прикупља изборне донације, председник је председник и из разлога безбедности за њега нема другог превозног средстава сем „звери” (блиндиране председничке лимузине), специјалног хеликоптера и „ер форс вана”. С тим што се неслужбени летови тарифирају.

Иако сат лета председничким авионом, са свим трошковима, званично кошта 179.750 долара, председниковој партији се испоставља фактура као да је закупила чартер лет једног комерцијалног, знатно мањег, „боинга 737”. Порески обвезници који подмирују разлику, не гунђају много због овога.

Први председник у америчкој историји који је почео да лети специјалним војним авионом био је Франклин Дино Рузвелт, 1943. Немачке подморнице су тада шпартале Атлантиком, па је он на ратну конференцију у Казабаланки, Мароко, отпутовао „летећом лађом” – „боингом 314”.

Први за кога је искључиво за његову употребу опремљен специјални авион био је председник Џон Кенеди. Био је то „боинг 707”, обојен у бело и плаво, комбинацију која је остала до данас.
Кенеди је тим авионом у новембру 1963. отпутовао у Далас. Вратио се сутрадан – у ковчегу. На том повратном лету, заклетву је положио нови председник, Линдон Џонсон.

Кенет Волш и други новинари, ветерани на председничким путовањима, пишу да су председници у летећем Овалном кабинету много опуштенији него у оном на земљи. Ослобођени су протоколарних стега и мање је журбе. Кенеди је тако дуге сате летења проводио размењујући политичке трачеве (и оне о женама), док је Џими Картер више волео да се изолује.

Роналд Реган је био уздржанији него обично, Џорџ Буш старији је остао упамћен по својим папучама и белим чарапама, а Бил Клинтон је имао периоде интензивног рада, али је знао и да доколичари.

Како „ер форс ван” изгледа изнутра, било је мања или већа мистерија све до Барака Обаме. Данас је на друштвеној мрежи за размену фотографија „Фликер”, служба за односе са јавношћу Беле куће поставила много фотографија ентеријера председничког авиона са његовим главним путником у разним ситуацијама.

Наравно, не види се све, као што се ни онима који путују са председником не дозвољава да завире свугде.

Током хладног рата, „ер форс ван” био је предмет једне епизоде која је откривена тек кад је окончана. Тадашњи директор ЦИА Ален Далс наредио је својим оперативцима да у спремник стајног трапа авиона тајно инсталирају веома прецизне камере, с планом да током лета снимају детаље терена који се надлеће.

Циљ је био да се сниме совјетске војне базе приликом пута председника Ајзенхауера у Москву 1960. Председник није био обавештен, али од тога није било ништа, јер је посета отказана пошто је претходно у шпијунској мисији оборен амерички У-2, са пилотом Гари Пауерсом, који је пад преживео и постао совјетски заробљеник.

Други инцидент је био безазленији, али је многе ипак престрашио. Током 2009, „ер форс ван” је ниско надлетео Менхетн, да би се направили специјални снимци изнад другог америчког симбола, Кипа слободе.

Пошто су успомене на 11. септембар још биле свеже, многи су панично реаговали и напустили су своје станове. Функционер Беле куће који је лет одобрио морао је да поднесе оставку.

Џорџ Буш млађи је током осам година мандата председничким авионом летео 1.675 пута. Обама ће своју црту подвући тек кад га, са жаљењем, преда свом наследнику или, што овога пута може да се деси, наследници.