После Француза, Скандинавци заратили са Лондоном

Аутор „Суморне истине о скандинавском чуду”, нове књиге која је ових дана најављена опширним текстовима у британским листовима, хтео је да Британце „најзад пробуди из скандинавског транса”. Тако се правда Мајкл Бут, Енглез ожењен Данкињом, после љутих одговора и демантија на његов текст у „Гардијану” у коме укратко описује мане и проблеме у свакој од скандинавских нација – Шведској, Норвешкој, Финској, Данској и на Исланду.

Откако је Бут почео да „раскринкава” нордијски модел, и Скандинавци су отровним стрелицама одговорили Британцима, после Француза који су погођени кампањом коју против Париза, по њиховом мишљењу, воде англосаксонски медији.

„Покушао сам да се мој глас чује боље од свеприсутне пронордијске пропаганде у британским (у ствари глобалним) медијима”, правда се Бут у прекјучерашњем „Гардијану”, који већ неколико месеци по мишљењу Скандинаваца, објављује непримерене текстове о краху нордијског модела.

Аутор књиге и текста у којима тврди да су Норвежани ксенофобични, док Швеђанима замера недостатке у демократији, а Данцима да им је квалитет школа лошији од британских, признаје да је „крив” што је провокативно и селективно писао о овом региону не би продрмао своје сународнике из опчињености нордијским моделом.

Свесно или несвесно, овај писац, познат по забавним путописима, упловио је у политичке воде и изазвао љутите коментаре из свих пет скандинавских престоница. Само неке од њих објављује „Гардијан” као одговоре на Бутов текст, остали се могу прочитати у скандинавским медијима. Најгневнији су Норвежани које Бут више него њихове суседе критикује због „узнемиравајуће исламофобије”.

Норвежани и одраније замерају енглеским медијима, а нарочито „Гардијану”, што повезују десничарску Партију прогреса, која је на изборима прошлог септембра добила 16,3 одсто гласова и ушла у коалициону владу десног центра, са осуђеним масовним убицом Андерсом Брејвиком. Брејвик, који је, убивши 69 младих активиста, учесника кампа на острву Утоји, починио најтежи масакр у новијој историји овог региона, био је давно члан Партије прогреса, али је из ње изашао замерајући јој управо недостатак радикализма.

„Толико је тога погрешног у Бутовом тексту да човек не зна одакле да почне”, пише Пол Бомонт, аналитичар међународних односа. „Ако бисмо о читавим организацијама судили на основу неких њихових појединаца, онда би се могло и за Републиканску странку у САД рећи да је екстремистичка јер и она има на хиљаде ’веза’ са екстремистима свих боја.”

Норвежани нарочито истичу чињеницу да је Партија прогреса на последњим изборима добила за трећину мање гласова него на претходним изборима. Јако им смета што неке земље Европе тумаче како је Норвешка скренула удесно и истичу како је Партија прогреса популистичка и да је, залажући се за ниже таксе, јефтинија алкохолна пића, боље путеве и отварање приватних уз државне школе, добила велики број гласова.

Оно што говори Партија прогреса, коју Енглези називају антиимигрантском и антиисламском, и приписују јој етикету крајње деснице, у Великој Британији је саставни део реторике главних партија. Читава политика у Великој Британији могла би се назвати екстремно десном уколико би се лондонски аналитичари руководили истим критеријумима које примењују кад осуђују норвешку Партију прогреса, одговарају медији из Норвешке.

И аналитичар из Данске подсећа на недавно истраживање по коме 67 одсто Британаца признаје да је у њиховој земљи много важније „кога знаш” него „шта знаш”. „Ми Данци смо мали хомоген народ, нисмо толико класно раслојени као Британци”, констатује он.

Једини међу пет скандинавских нација са нешто слуха за енглески хумор јесу Финци. Њих је Бут приказао као људе који путују трајектима до друге обале да би се добро и јефтиније напили. Ипак, из Хелсинкија се подсећа како су Финци, по свим показатељима меродавних међународних институција, у самом светском врху. Међу првима су већ неколико година по квалитету њихових школа, Финска је једна од најуспешнијих земаља ЕУ и држава са најмање корупције на свету.

„Зато Бутове примедбе треба отрести са себе као перут са сакоа”, додају Финци. „А то што нас зову пијанцима Европе... Е па био сам у Британији петком увече и чинило се као да сам у својој земљи.”

Швеђани подсећају да је нордијски модел одавно камен који жуља поједине земље Европе. За Енглезе је он час утопија, час тоталитарни пакао.

Једноставно, Енглезима смета што једнако поштујемо жене и мушкарце, што штитимо децу, што инсистирамо на социјалној компактности, констатују Швеђани. То није по традицији до које држе Енглези.

Бут наравно није спонтани слободни стрелац. Напади на социјално одговорну државу и јаче опорезивање богатијих слојева, одавно су оркестрирани из Лондона. Овога пута Нордијци су узвратили равном мером.