Русија и САД ломе копља преко Украјине

Украјинска драма, којој се крај још не назире, све више се претвара у опасну игру између Русије и САД. И док демонстрације на Тргу независности у Кијеву дају наду њиховим учесницима да се сами боре за сопствену бољу будућност, прави потези вуку се у Москви и Вашингтону. Како пише лист „Америкен интерест”, у овој причи не ради се само о судбини Украјине, већ о много дубљим питањима.

„Током неколико протеклих година Русија се вратила на стратешки хоризонт НАТО-а. У Москви су одлучни да поврате одлучујући глас на постсовјетском простору. Криза у Украјини одлучујући је моменат за будућност источне Европе, а тиме и за будућност скандинавске, прибалтичке и централноевропске периферије НАТО”, тврди лист уз закључак да „шаблон обојене револуције” (попут грузијске, 2003, украјинске, 2004. или киргиске, 2006), и све што иде уз њега, не може да обезбеди опстанак украјинске демократије.

На самиту у Минхену 2007. Русија је истакла да има „привилеговане интересе” на северном Кавказу као и право да утиче на дешавања у свом постсовјетском комшилуку. Како је тада истакао председник Владимир Путин, његова земља је спремна да се супротстави сваком покушају ширења НАТО и приближавања западне војне алијансе руским границама. То је и показала ратом у Грузији 2008.

Русија спада у три државе са највећим војним расходима у овом тренутку. У плејаду могућих јаких противника у том смислу, осим САД, сада је ушла и Кина. Зато и не чуде упорна настојања Москве да са Пекингом, са којим има изузетно активну трговинску размену, политичке односе претвори у стратешку сарадњу.

При томе, Русији у прилог иде чињеница да ни САД ни Европа немају прави одговор на украјинска дешавања. Наравно, у питању су огромне суме пара које би требало уложити у опоравак бивше совјетске републике, али није само то у питању. Ма колико Европска унија, кроз програм Источно партнерство, настојала да Украјину убеди да су управо европске вредности оно што би могло да јој осигура будућност, та прича бледи пред вестима да је и чиновништво у ЕУ подложно корупцији, да се и тамо дешавају инциденти са примесама националних или етничких нетрпељивости...

Иза тих „европских вредности” у великој мери стоји утицај са друге стране Атлантика. Америка, која има своје бриге, на Стари континент гледа сопственим стратешким очима, некада јавно, али чешће тајно. Афера вишегодишњег прислушкивања европских лидера, стратешких партнера, од стране америчких тајних служби, то је потврдила на најружнији начин.

Са своје стране, Русија се све ужурбаније враћа својој великодржавној политици. Мада је Путин током годишње конференције у Кремљу истакао да Русија не жели статус „наддржаве”, нема сумње да и даље рачуна да је њен стратешки терен оно што је било у оквирима некадашњег Совјетског Савеза.

У целој тој игри нашла се Украјина, и то у најнезгоднијем тренутку и пред финансијским колапсом. На површину су испливале многе ружне ствари које су се укорениле током година: од потпуно поцепане опозиције до чињеница да у Врховној ради седе и отворено екстремистичке и антисемитске партије попут Слободе Олега Тјагнибока. Већ и сама чињеница да европски преговарачи који у Кијев стижу свакодневно морају да преговарају са таквом врстом људи, целу ствар изводи из приче о објективним могућностима изласка земље из кризе.

Американци су далеко активнији. Према тврдњама руских обавештајних служби, САД троше 20 милиона долара недељно за финансирање украјинске опозиције, укључујући и куповину наоружања. Ова информација из Вашингтона никада није демантована.

У целој причи ЕУ као да је препуштено да, тек с времена на време, изрекне понеко обећање и барем на тај начин покаже да је Украјина интересује. О улози ЕУ, уосталом, најбоље говори пресретнути разговор двоје чиновника америчке администрације, Џефрија Пајете и заменика државног секретара Викторије Нуланд, која је у више наврата долазила на разговоре у Кијев. У разговору двоје америчких званичника, који се случајно или намерно нашао и на „Јутјубу”, функција ЕУ у смиривању ситуације у Кијеву и будућности Украјине уопште исказана је на прилично непримерен, па чак и вулгаран начин, што би могло да се протумачи и да о администрацији у Бриселу и њеном утицају нема смисла ни разговарати.

Све то нас враћа на „двобој Русије и САД”. Судећи према изузетно успешној прошлој години на међународној сцени (спасавање Сирије од бомбардовања од стране међународних снага, до уносних уговора са Ираном...), у Москви имају добре адуте.

А у Украјини и даље траје напетост.