Фигура је велика обавеза

На зиду једног дорћолског стана где је сликар Тафил Мусовић нашао привремени радни простор препознајемо цртеже-портрете Владимира Пиштала, Предрага Чудића, Ибрахима Хаџића… Ови портрети за сада су само део личне колекције, а оно што ће Тафил Мусовић поделити са јавношћу видећемо вечерас на изложби у Галерији „Хаос” у 20 часова. Биће то најновији циклус цртежа „Без назива”, настао 2013. године у Амстердаму где Тафил Мусовић последњих 25 година живи и ствара. Дипломирао је и магистрирао на београдском Факултету ликовних уметности где је још тада препознат као самосвојни аутор који се наметнуо и стручној и широј јавности.

Бежао је од „етикета” да је његово сликарство слично грађанском реализму Челебоновића. Док су други студенти у средишту имали Матиса, он је бирао Мунка.

На сликама и цртежима Тафила Мусовића доминира људска фигура која своју коначну појаву дугује дубоким наслагама уметникове подсвести.

Циклус најновијих цртежа настајао је делимично из садржаја који је понудила брижно скупљана документација коју чине „отакечене” фотографије из часописа, бизарни призори са хомо и хетеро сајтова, породичне и рекламне фотографије, аматерски снимци са егзотичних путовања или свакодневице…

– Док сам живео у Холандији, увидео сам да уметници тамо у великој мери скупљају неку документацију из новина, часописа, па сам и сам почео то да радим. Али трудим се да код мене садржај не буде просто оно што видим. Садржај оде у подсвест и питање је да ли ће се појавити некада из тог складишта. И док радиш и имаш осећај незадовољства, притискаш подсвест. Оно шпто радим свакако није фотореализам. Код мене је оно што видим само каписла, асоцијација за оно што ће настати у каснијем решавању простора слике-цртежа – објашњава Тафил Мусовић.

Остајући веран фигурацији, чак и када је дата смо у назнакама, овај уметник истиче да он инсистира на објашњењу фигурације.

– Кад ставиш фигуру на папир, она те обавезује. Мораш да је осмислиш. Никад не смеш да издаш ликовни део и размишљање о простору. Ако је ставиш овде или онде, шта ћеш са остатком простора? Велики број уметника се заправо не бави фигуром, не зато што постоји прича да је она „застарела“ него зато што их обавезује на размишљање. Уметници прилазе фигури на конзервативан начин, и греше они који мисле да је важно бити оригиналан. Не, важно је да препознаш аутентичан доживљај – каже Мусовић.

На цртежима овог уметника повремена бизарност није ту да шокира, него да испровоцира ликовност и структуру рада. Своја ликовна истраживања ослања између осталог и на уметност Френсиса Бејкона за кога каже да је последњи сликар у традиционалном смислу те речи. „Увек сам мислио да је еклектичар мање креативан уметник, а у ствари еклектичан уметник је онај који уме да сажме сву своју уметност у рад, да усиса све. А то је Бејкон урадио.”

Када је пре три деценије отишао у Холандију, радови Тафила Мусовића дочекани су „као нешто мрачно што долази са Балкана”.

– Знамо шта у економском смислу па и по културном наслеђу значи Холандија. Али ипак, тамо сам препознао духовну провинцију у приступу уметности. Кад сам донео портрете рекли су ми да се види искуство соцреализма, што стварно нема никакве везе. Шта год да радиш, ако они то не разумеју, рећи ће да је то балкански мрак. Препознао сам и нешто што бих назвао репресивна толеранција. То значи да они неће да уђу у дискусију са тобом, него се окрену и оду. После тога осећаш да си набијен негативном енергијом, јер оно што си рекао није стигло тамо где треба – каже уметник.

Изложба у Галерији „Хаос” је трећа изложба Тафила Мусовића у Београду током последњих шест година. У „Цвијети Зузорић” (2008) и Галерији Графичког колектива излагао је слике и цртеже, прошле године видели смо слике и цртеже у Галерији Културног центра Београда и та изложба уврштена је у „Политикин” избор од десет најбољих изложби у 2013.

Како уметник размишља кад ради цртеж, а како кад слика?

– Слика је апстрактнија, апстрактно се мисли. А кад повучеш линију, код цртежа, то је ближе мислима, као када нешто пишеш, бележиш. Оловка, или перо су у директном контакту са оним што је у уметниковој глави. Занимљиво је у вези са тим да овдашња чаршија покушава да сликаре прикаже као комплекснија бића. Ако ти кажу да си бољи цртач но сликар, ставили су те негде испод. Е, у Холандији нема те класификације – каже Тафил Мусовић.