Тако близу, а тако далеко

Не желим бити Србин, Хрват, Бошњак и остали. Желим бити грађанин и живит од свог рада.

Ова парола са протеста у Сарајеву исказује суштину драматичних догађаја који су „запалили Босну и Херцеговину”, како догађаје описује већина медија у Србији.

Зато вероватно ниједан медиј у Србији није ни ту ни сличне пароле уврстио у своје извештаје о социјалном бунту осиромашених, понижених грађанки и грађана. Наслови у Србији су „Гори Тузла!”, „Гори Сарајево, Зеница” „Напад на институције, на државу” и „Насиље, насиље, насиље”, пре свега демонстраната.

Разлоге за овакав однос наших медија вероватно је најбоље описао Славој Жижек у свом тексту у лондонском „Гардијану”. „Укратко, ради се о побуни против националистичке елите. Људи у Босни су коначно схватили ко им је прави непријатељ. Нису то друге етничке групе већ њихови лидери који се претварају да их штите од тих група. Као да је стари Титов мото о братству и јединству добио нови живот док се у хрватском, односно српском делу БиХ социјални проблеми и даље гледају кроз етничке наочаре. У Тузли су у протестима учествовали припадници све три нације, јер је Тузла једини део БиХ у којем постоји нека врста мултиетничности. На једној од фотографија с протеста видимо демонстранте како држе три заставе, босанску, хрватску и српску, раме уз раме, изражавајући вољу да игноришу етничке разлике.”

Наиме, сиромаштво, беда, пониженост грађанки и грађана заједнички су свим републикама бивше Југославије, данас независним и очигледно неуспешним државама западног Балкана. Друга, много важнија заједничка тачка јесте да су на власти у овим држава они који подржавају па чак и продубљују етничку нетолеранцију у „својим” мултинационалним, мултиконфесионалним и мултикултурним друштвима. Отварање социјалних питања руши етничке границе и директно угрожава власт ових меких националиста.

Неко је оправдано поставио питање зашто у Босни још нема побуне српских и хрватских радника који не живе ништа боље од бошњачких губитника у транзицији. Рекао бих зато што они, за разлику од Бошњака, имају и своје резервну државу ,,…српског народа и свих грађана који у њој живе…” или „…државу хрватског народа и припадника аутохтоних националних мањина: Срба, Чеха, Словака, Талијана, Маџара, Жидова, Нијемаца, Аустријанаца, Украјинаца, Русина и других…”. Тако је на састанку водећих политичара Републике Српске и Србије констатовано да у РС „и даље постоји истинска стабилност, док у Федерацији БиХ већ неколико дана трају социјални немири”.
Чињеница да је Србија једина од бивших југословенских република у којој није било социјалног бунта заправо говори о правој, „мекој националистичкој” природи њене власти у протеклој деценији која својим псеудопатриотским бајањем и социјалном демагогијом успева да дисциплинује стотине хиљада незапослених као и стотине хиљада запослених у јавном сектору који не примају плате или су оне толико ниске да с њима једва преживљавају.

Вук Перишић описује Босну, али као да пише о Србији када каже: „Националистичке елите остале су саме на пустом разбојишту, саме са својим гладним и гневним жртвама. Питање се намеће само по себи: може ли се тај гнев артикулисати у конструктивни демократски и грађански програм, у политичку снагу која ће пробудити грађане Босне и Херцеговине из етничке хипнозе?”

Тешко ће се Србија пробудити јер је нова власт, стварајући себи непријатеље, после светске, европске, НАТОи америчке завере, после традиционалних непријатеља Хрватске и Албанаца, лоцирала нове, и то не случајно у социјалној сфери. То су, наравно, приватни сектор и неизбежни тајкуни. Непријатељи народа и његове државе јесу сви предузимљиви људи који су способни да своје идеје спроведу у дело и нешто и произведу. Једина истинска мобилизација у Србији догађа се када се предложе неке суштинске реформе (попут закона о раду) или када се треба супротставити доласку Рома или избеглица у складне, етнички чисте, заједнице.

И за крај, илустративни детаљ који подсећа на праву улогу културних установа и објашњава данашњу културну политику у Србији. (1) „Вечерашњи број заинтересованих грађана за учествовање у јавној дебати о потребним променама у друштву био је вишеструко већи од капацитета Народног позоришта у Тузли!” (2) „Позивају остале грађане да се сутра одазову на први Пленум грађанки и грађана Сарајева у 17.30 сати у Центру за културну и медијску деконтаминацију.”

До виђења у Народном позоришту и ЦЗКД у Београду.

Oснивач Грађанских иницијатива