Нови берлински зид

Немачки војници су минулог викенда задивили Париз – дисциплином. Чета Бундесвера марширала је у корак са Французима на Дан француске државности, иако темпо немачког марша износи 114 корака у минуту, док се Французи задовољавају са сто корака.
"Европа се консолидује, не само економски, већ политички и војно", усхићено је приметио председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо. Његово задовољство могло би већ поткрај лета да спласне – у Немачкој би требало да буду ударени темељи новој инвестиционој политици, која се пореди са градњом новог берлинског зида – у заштиту националне привреде. Крајем августа, на затвореној седници кабинета владе у Мезебергу биће представљена дефиниција "недодирљивих привредних фактора". Уз досадашњу забрану страних улагања у наменске концерне, ембарго за стране инвеститоре требало би да буде проширен на сва стратешки важна предузећа – од телекомуникационих компанија до енергетских снабдевача.

"Не смемо бити глупљи од осталих индустријских нација света", истакао је Роланд Кох, премијер покрајине Хесен, утицајни економски саветодавац немачког канцелара Ангеле Меркел. Његов закључак: "Неке државе обилато користе приватизацију, не би ли стекле утицај и контролу над стратешким гигантима Немачке."

Који би страни улагачи требало да се суоче са инвестиционим ограничењима? Одговор нуди Јенс Вајдман, аналитичар у кабинету владе у Берлину, уједно и аутор студије о заштити немачке привреде пред најездом капитала из такозваних подржављених фондова чији ће текст представљати окосницу августовске расправе владе о новој стратегији према страним улагачима. Вајдманова теорија своди се на поједностављену дефиницију опасности која прети од преокретања процеса приватизације, стављања приватизованих предузећа под државну контролу – али страних држава, попут Кине и Русије.

Као пример преплитања политичких и привредних интереса наведен је сукоб са руским инвеститорима у стратешки концерн ЕАДС. Када је, прошле јесени, руска Внешторгбанка откупила пет одсто акција ЕАДС-а, француски и немачки већински акционари одбили су њен захтев за стицање повлашћеног права на откуп даљих деоница и стицање права гласа: "Игром случаја или намером", спекулише се у Берлину, "руски председник Владимир Путин одбио је непосредно потом да потпише уговор који би ЕУ обезбедио снабдевање нафтом и гасом у жељеном обиму."

Највећу опасност са којом би Немачка могла да се суочи наслућују у предстојећој офанзиви Кине. Новоосновани инвестициони фонд, иза којег стоји Национална банка Кине, располаже капиталом од две стотине милијарди долара, али то није све. Девизне резерве "кинеског змаја" сваког минута расту за нових милион долара,а са њима и претпостављени апетити Пекинга за преузимање кључних привредних гиганата у Европи.

Уз најаву политике која би могла да буде схваћена као протекционистичка, у Берлину се указује на примере других држава. У САД државне агенције и обавештајне службе преиспитују подобност сваког страног инвеститора, штитећи националне интересе. Норвешка забрањује страна улагања у нафтну индустрију. Француска је прогласила једанаест привредних грана за табу – укључујући страна улагања у прехрамбену индустрију.

Берлин се позива и на недавну изјаву европског комесара за монетарна питања Жоакина Алмуње: "Увек постоји опасност да подржављени инвестициони фонд услови своја улагања у иностранству политичким циљевима."

Прећуткује се, међутим, да спречавање евентуалних страних улагања није лако изводљиво. У Кини, примера ради, француско-немачки аеро-концерн почиње са изградњом фабрике Ербасових авиона. Интересе немачке ауто-индустрије, од Фолксвагена до Мерцедеса, не треба истицати. Компликованији су односи са Русијом, од које зависи енергетско снабдевање Немачке.

Чему, дакле, нови закон? Коментатори и аналитичари претпостављају да је, ипак, реч о виду протекционизма. Немачка би стекла моћно оруђе – применљиво, пре свега, у односима са европским комшијама изван и унутар ЕУ – у духу изреке индустријског пионира Карла Сименса: "У пословним односима нема милости, ни демократије, ни витештва."