Још чувам југословенску заставу

На данашњи дан пре 30 година цела Југославија је славила двадесетдвогодишњег момка из Нове Горице, који је пројурио кроз циљ у Бабином Долу на Бјелашници и зaгрејао срца десетина хиљада навијача промрзлих на минус 15. На крају, поредак најбоље тројице у олимпијском велеслалому био је следећи: Макс Јулен (Швајцарска) 2:41,18, Јуре Франко (Југославија) 2:41,41, Андреас Венцел (Лихтенштајн) 2:41,75.

Била је то прва медаља неког југословенског спортисте на Зимским олимпијским играма. Медаља без које те две недеље у Сарајеву не би биле тако лепе, јер ко још организује најскупље такмичење на свету да би остао празних шака. Никада раније се није догодило да домаћин не дође до макар једног одличја, и управо то је стварало притисак на највеће адуте југословенског тима. Неки, попут скакача Приможа Улаге, нису то издржали. Јуре Франко, који је носио југословенску заставу и на отварању и на затварању, данас се сећа колико је чврсто веровао у наш алпски тим.

Није вас много било у јавности последње две и по деценије. Зашто?

Тако сам се договорио са супругом. Пре 25 година одлучили смо да се, да тако кажем, окренемо приватној сфери, да водимо умерен, миран живот. Дуго смо живели у САД и Јапану. Свесно смо се удаљили од медија, новинари су знали да не дајем интервјуе, осим уз некехуманитарне акције. Недавно, како се ближио почетак Олимпијаде у Сочију, а самим тим и навршавало 30 година од сарајевске олимпијаде, одлучио сам да направим прес-конференцију у Крањској Гори. Тако сам се мало одужио новинарима.

Где је данас застава коју сте носили на отварању у Сарајеву?

Као и медаља, налази се на посебном месту у мојој кући. Нису у ормару или иза стакла, већ су као живи музеј. На дохват су руке деци која могу да их додирну, да се сликају с њима. Био је то леп, романтичан период заједничке државе, у којој смо могли да се поносимо много чиме. Спорт нас је зближавао, чинио јачим. Он превазилази све границе, етничке, културне, политичке и сваке друге.

Последњег дана Зимских олимпијских игара 1984, у центру Сарајева је освануо транспарент: „Волимо Јурека више него бурека!” Да ли сте се упознали с његовим ауторима?

Тек пре годину дана сам сазнао како је дошло до тога. Имао сам среће да прошле године упознам једног од двојице коаутора Бранка Ђурића Ђуру из „Топ листе надреалиста”, који ми је потанко испричао како је настао тај транспарент. Заправо, брат Нелета Карајлића је први изустио „Волимо Јурека више него бурека”. То су онда ставили на транспарент који је све одушевио.

Чега се најрадије сећате из тих тренутака великог славља?

Цела земља је фантастично реаговала на моју медаљу, а посебно је Сарајево било у еуфорији. И данас то сматрам заједничким успехом, јер цела земља је живела за ту олимпијаду и радила на њој. И данас кад идем по бившој нашој земљи, свеједно да ли у Београду, Загребу или Сарајеву, људи ме препознају и причају о својој повезаности са сарајевском олимпијадом. Неко је тада био кувар, неко таксиста, неко градитељ, неко се венчао тих дана у Сарајеву, а неко био туриста. Та олимпијада нас је све зближила.

Како сте се изборили са огромним притиском, јер су од вас била велика очекивања?

Пошто смо били скијашка нација, нормално је било да се од Бојана Крижаја, Бориса Стрела и мене највише очекивало. Наш политичкоспортски врх је знао за податак да се у историји зимских олимпијада никада није догодило да домаћин остане без медаље. Уосталом, не бисмо се ни кандидовали да нисмо знали да имамо реалне шансе за медаљу. Четири године раније, у Лејк Плесиду, Крижај је био на корак од ње, то је оцењено као успех. За наш унутрашњи мир у Сарајеву требала нам је медаља. Али, кад дођу велика такмичења, многи фактори утичу на резултат: форма, здравље, шта ако се скија откачи… У нашој снажној екипи Крижај је био вођа, али те сезоне није био у тако доброј форми, док сам ја у велеслалому био најконстантнији. После прве вожње, Стрел је био пети, а ја четврти. Било ми је важно да будем бољи од њега, јер био је један од најбољих на свету. Нас је управо то здраво надметање унутар тима гурало напред.

Како вас је држава наградила за историјски успех?

Добио сам видео-рекордер „хитачи”. Пре олимпијаде нам је обећано да видео-рекордер следује сваком ко освоји медаљу. Сећам се да сам чак између две трке помислио да ме чека „хитачи” уколико будем довољно брз. Једина привилегија коју сам имао стигла је од скијашког савеза који ми је уступио аутомобил „рено” на годину дана.

Шта је данас са „хитачијем”?

Имам га још. И данас ради. Јапанци су чудо!

Шта вам је медаља значила онда кад сте је освојили а шта данас?

Медаља је у тренутку освајања била за све нас равна злату. У први мах било ми је најважније да ме она приватно не промени и сећам се да сам пријатељима рекао: „Сјајно, али не желим да то било шта мења у нашим животима!” После сам установио да је та медаља променила читав мој живот. Осим што смо сви остали пријатељи, све остало се променило.

Шта се конкретно променило?

Прво, рано сам завршио каријеру због повреда кукова који су ме мучили од детињства. Кад сам имао 18 година, група доктора ми је саветовала да већ тада завршим каријеру, јер кукови су били у очајном стању. Млађи доктори су ме храбрили да идем даље, али на своју одговорност. Кукови су издржали још само једну сезону после Сарајева, а онда су болови били прејаки. Престао сам, а било ми је свега 23 године. Онда сам отишао у САД и Јапан, где сам се бавио промоцијом скијашког спорта и производа, радио као ТВ новинар, затим учествовао у изградњи великих скијалишта, организацији великих догађаја, од кулинарских до спортских.

У Лос Анђелесу сте живели у време док је данашњи председник Олимпијског комитета Србије (ОКС) Владе Дивац играо за Лејкерсе.

Није нам било суђено да се тада упознамо. Лејкерси су ме позвали кад је Владе стигао код њих и замолили ме да му помогнем у прилагођавању на њихов начин живота. Тим пре што није говорио енглески. Међутим, и поред велике жеље морао сам да их одбијем, јер сам много радио у Јапану. Владе и ја смо живели 500 метара један од другога, знали смо један за другога, али први пут смо се срели тек претпрошле године. Позвао ме је на стоти рођендан ОКС. Био сам на много његових утакмица, навијао за њега. Било нам је обојици веома драго што смо се коначно упознали. Почетком пролећа долазим у Београд и онда ћемо се опет срести.

Ко су, по вашем мишљењу, највеће спортске звезде Југославије?

Толико смо имали звезда да је мало један интервју за то. Имали смо сјајне кошаркаше, ватерполисте, фудбалере, рваче, веслаче, атлетичаре, пливаче, боксере… Волео сам атлетику, Сушња и његову генерацију. Имали су велики утицај на мене, јер сам их као дечак упознао. Југословенски спортисти једни другима били су велика инспирација. Наравно, данас се дивим тенисеру Ђоковићу. То што он ради је невероватно. Иако Југославије више нема, ја кроз спорт и даље гледам на ову географску зону као једну. Југославија је била светска веле сила у спорту, а то је, да тако кажем, и данас, кроз земље које су из ње настале. Толико има снаге на овом малом простору.

Шта радите данас, где живите и с ким?

Живим у Радовљици крај Бледа, са супругом и двоје деце: син има 12 година, а ћерка девет. Вратили смо се из Америке и покренули свој посао. Имамо фирму за експорт-импорт, за медицинску опрему из Немачке. Имамо и позоришну продукцију пошто је моја супруга певачица и глумица. Породица је моја највреднија медаља.

----------------------------------------------

„Политикин” златник награда за сребро

„Политика” је за свој 80. рођендан, уочи Олимпијских игара у Сарајеву 1984, наручила од златаре „Мајданпек” златнике и сребрњаке са својим логом, којима је награђивала освајаче медаља у алпском женском скијању на Јахорини. Направила је преседан кад је Јуре Франко освојио сребрно одличје, па га је даровала посебним златником.

----------------------------------------------

Амбасадор СОС села

Јуре Франко је први амбасадор СОС дечјих села у БиХ. Реч је о импровизованим селима у околини Сарајева, у којима живе деца без родитеља. Ту им се додељују старатељи који професионално брину о њима. Истраживања показују да деца без старатеља у оваквим селима, не само у БиХ већ и широм света, остварују подједнако добре резултате у школи, као и деца са родитељима.