Како сте данас, јуче и мало сутра?

Последњи поглед у огледало пред улазак на онколошко одељење Дечје клинике у Тиршовој. Доктор Гуза је задовољан одразом, ал’ др Цица Мица тек тада примећује како јој је бели мантил изгужван. „Мораш да се угојиш бар још 20 килограма, па ће се сам опеглати”, уверава је колега. Његова опаска је шеретска, иако још нису ступили на дужност засмејавања најмлађих пацијената под кринком визите, испуњене смехом као најефикаснијим леком.

Зелене „пантофле”– навлакаче су обавезне због одржавања хигијене, па доктори-кловнови делују још смешније: др Гуза са дречавом периком, а Цица Мица са цветићем на носу (мало налик бубуљици) и дугим, флуоросцентним трепавицама. Провирују кроз прозоре болничких боксова да провере ко је будан, а ко спава. Голуждраве главице се подижу из наручја мајки, или од екрана „таблета”, неки се слабашно осмехују, а други обарају поглед уоквирен тамним подочњацима. „Доктори” читају тајне знаке (не)одобравања, и тек тад улазе али не задиру у ове, најинтимније просторе страха и нада.

„Молим вас, извадите све слаткише за анализу”, тражи др Цица Мица строго од девојчице, петогодишњакиње шћућурене у мајчином крилу. Нова је, па у неверици гледа мајку кад тобожња докторка почне да преврће по кесама са намирницама. Али, кад крене да жонглира поморанџама, не би ли јој приказала најбољи начин припреме ђуса, малецка се опушта и почиње да ужива. „Како сте данас, јуче и мало сутра?” − преглед не пролази без др Гузиног увида у стање болесника. И терапије, у виду неколико удараца гуменим чекићем о мајчину главу, на шта се мала смејуљи, а мати „умире” од смеха.

У другој просторији ситуација је другачија, дечкић, уроњен у виртуелни свет мајушног компјутера, одбија комуникацију. Не жели да му „доктори”  провере да ли му свирају прстићи на ногама и да ли раде тачке за голицање испод пазуха и на табанима. Неће ни да прими велики гумени „шипак” (иначе, резервисан за „после избора”, како га на неким другим местима преписује др Гуза), ни пластично гованце... Али, кад балони од сапунице заспу собу, његова тужна гримаса као да се мало „раскрави”.

Необични „доктори” одлазе даље, да лече друге, али и санирају део бола емпатички претходно усисаног. Реакције малих болесника су често огледало њихових тегоба, али још чешће резултат васпитања. Тако дечје клинике представљају и некакав одраз и пресек српског родитељства. Практична статистика говори да кад је родитељ „кул”, онда је „кул” и дете. Због тога четворогодишња Мила сарађује од почетка, прекидајући игру „На слово, на слово” са мајком.

Разговара са „докторима“, а још радије са плишаним пингвином кога Цица Мица вади из џепа као асистента. Стаје на кревет и почиње да ђуска уз ритам песме „Главо луда” коју певуши „докторка”. Онда застане као да схвати да се њој обраћа песник и каже да она није „луда глава”. Са задовољством дозвољава да је Цица третира малом грабуљама по леђима, а кад је ова пита „како вам је муж”, одговара „а шта је то?”. И тако успева да засмеје кловнове, своју и све друге мајке. „Нећу ни да ти кажем шта је, уживај док можеш”, Цица Мицина је од грохота једва разумљива реплика.

С друге стране, нека деца се плаше кловнова из лошег или никаквог искуства. Родитељке таквог подмлатка су обично презаузете турским серијама да би реаговале, или наваљују да „доктори” уђу и по цену дечјег зацењивања од плача. Понекад је одељење празно, па доколица изазива нервозу, а некад неком није до смеха, и то брани по сваку цену.

Узајамност односа свих овдашњих фактора, од чистачица, сестара, лекара, до директора установа, преко малих пацијената и њихове пратње, одражава се и на квалитет и дубину шала. Стога др Гуза поворку на путу до тоалета зауставља питањем „имате ли карту за ве-це?“ „Возић” застаје, машиновођа-мајка зачуђено гледа Гузу, а он јој објашњава: „То вам је онај нови – гуз-плус”. И додаје јој комад тоалет-папира. Она се закикоће и наставља започету „вожњу”.

На одељењу гастроентерологије на горњем спрату, опет, главна сестра сугерише: „Урнишите од шале ’четворку’, нарочито први кревет”. То је „освета” јуноши притераном у кревет због упале слепог црева за све преживљене „муке” − зачикавање и позивање без ваљаног и икаквог разлога. Али, у „четворку“ Цица Мица не сме да уђе сама. Десетогодишње искуство јој налаже зазор од тинејџера. Неслободни према правим лекарима, они су превише слободни кад им у предуге сате упадне девојка, и то кловн. Став према ауторитетима потврђује стидљивост оног на првом кревету у разговору са др Гузом, непробојним штитом за наручено „растурање од зезања”, и, нарочито, добацивање на изласку „зовите ми докторку”.

Институција Доктора кловнова код нас постоји већ десет година, а преузета је из САД. Знање је првој екипи смехотерапеута пренео Американац Едвард Вејн јуниор, а пре свега им предао кодекс.

– Научио нас је да је боље не учинити ништа, него нанети неку штету − објашњава Тијана Илић, алијас др Цица Мица готово од самог почетка пројекта, поентирајући са неколико простих правила. Никад не дирај прекривено дете, јер не знаш „шта је испод”, тј. где је болно место, и не улази кад се неко уплаши, макар сви други у соби (укључујући и мајке) наваљивали. Свеже оперисане не засмејавати превише, јер их од тога боли стомак, већ до границе кад „не знаш да ли се смеју или плачу”. Све остало је ствар тренутка и осећаја, сад већ непогрешивог.

Пројекат је финансиран на разне начине, донацијама Ерсте банке и многим мањим, путем помоћи града Београда, продајом црвених носева у Улици отвореног срца сваког 1. јануара, али је увек траљаво и несигурно. Упркос томе, пракса терапије смехом у осам београдских болница није прекинута, и чак се проширила на једну новосадску клинику. Под овом „фирмом”  прошло је много кловнова, са неједнаким талентом и посвећеношћу занату, али се одавно формирала стална екипа која вапи за волонтерима. Неопходном кариком у интернационалном доктор-кловновском ланцу.

– Ми улазимо једном недељно у животе те деце, задржимо се кратко, иако дамо све од себе, ми заправо не знамо право значење свог боравка у дечјим клиникама. То схватимо тек кад чујемо приче, увек о томе како смо детету, мајци, баки, вратили оптимизам. Како смо их осоколили за тешку животну борбу − објашњава Тијана зашто јој је „доктор-кловновски” посао важнији од сигурне плате.

Разуме се да није све бајно, и да наиђу тешки тренуци јер ти малишани често болују од најтежих оболења.

– Кад умре неко детенце за које смо се посебно везали, да л’ што је било посебно борбено, отворено, или ’слатко’ (а за дете се лако везати), понекад данима ридам. Затворим се у купатило и кукам − открива Тијана тамне стране свог лепог и племенитог посла.

Али, кад се све сабере, много је више лепог него тужног, истиче. Јер, добра енергија којом засипају децу вишеструко се враћа. То доказују насмејана лица др кловнова и током слободног времена.