Лудорија заљубљивања

Већина људи у западној цивилизацији верује да је заљубљивање почетак љубави, па да неко мора да се заљуби да би остварио љубав. Колективни идеал је велика срећна љубав која следи после велике заљубљености. Зато је популарна култура измислила и почела да слави Дан заљубљених. Да ли је заљубљивање пут у обећану колективну срећу или у колективну несрећу?

Док је љубав постојано осећање засновано на чврстом емоционалном везивању једне особе за другу, заљубљеност је пролазно осећање засновано на идеализацији. Да би особа могла да се заљуби, она у својој психи мора да носи представу о идеалној љубави – фантазију да ће трајну срећу наћи у идеалном односу са идеалним партнером. Речи идеал и идеализација долазе од речи идеја, и означавају „баш онакво како је неко замислио”.

Заљубљивање је високо селективан процес тако да се многи годинама не заљубљују. Да би се особа заљубила, мора да сретне некога у коме ће видети довољну сличност са особинама замишљеног идеалног партнера. Заљубљивање се догађа када особа поверује да је у стварности пронашла таквог партнера који се потпуно уклапа у њен идеал. Она није у стању да разлучи другог од властите пројектоване представе, тако да га не види онаквим какав он заиста јесте.

Заљубљени људи верују својим осећањима, а она су веома интензивна. И екстатична усхићеност и најдубља патња им доказују да је други заиста „прави” или „права”.

Како идеализацију није могуће трајно одржавати, судбина заљубљености јесте да буде пролазно осећање. Како други није идеалан, током времена ће се накупити његова понашања која то доказују, тако да заљубљена особа више неће моћи да одржава пројекцију. Када се то деси она ће „прогледати”, а заљубљеност ће престати. Престанак идеализације нужно води у веће или мање разочарање.

Како је заљубљивање пут који води у разочарање, слављење заљубљености је индиректно слављење разочарања. Опседнутост заљубљеношћу нас спречава да то увидимо. Колективно несвесно западног човека је прожето сликама идеалне љубави које он генерацијама упија кроз филмове и литературу. Иако суморне статистике показују да идеализација и нереална очекивања изнова и изнова воде у разочарање и незадовољство, у љубавну несрећу, савремени човек и даље верује да без заљубљивања не може да оствари љубав. Ако је несрећан, онда је то само због тога што још није пронашао „правог” или „праву”. Нада се да ће током властитог живота бар једном доживети „филмску” љубав. 

Када одбацимо идеју о нашем праву на љубав која усрећује, тада ћемо превазићи заљубљивање. Тада ћемо моћи да научимо да бирамо партнере на начин у којем поред срца учествује и глава.