Војник сећања

Велики персијски песник из 13.века Руми, написао је:„Све што настаје, настаје из неке потребе,снажна туга, болнажеља...свака потреба доноси оно што је потребно. Бол рађа свој лек као дете.”На овај дан пре 13 година аутобус са исељеним Србима, који су се под пратњом Кфора због Задушница враћали на Косово, дигнут је у ваздухбомбом постављеном на путу.Том приликом је страдало 12 људи, а више десетина је рањено.

Ради се о злочину који је остао некажњен, те стога полако пада у заборав, осим у сећању оних који су надживели своје највољеније. Сећање је заправо тема овог текста, то јест потреба да се пронађе пут који преко сећања води до исцељења, да се пронађе пут до сећања које спречава људе да се отуђеод себе, од свог идентитета,што их онда водиуизобличавањеи лажни живот.

Руми је то дубоко разумео и поетски се изразио – бол често сломљеној души доноси исцељење.Међутим, бол мора бити опште признат, а сећање на узрок бола мора бити интегрисано као део нечије прошлости,као део нечијег идентитета.Али, наравно и више од тога, јер да би се неко излечио од трауме из прошлости, није довољно само сећати се, већ и тумачити то сећање. Другим речима,требакористити нечију слободну вољу и свест и утицати на то сећање унутар једног ширег система значења. Као што је теолог Мирослав Волфпроницљиво рекао: „Сећање на патњу је предуслов исцељења, а не средство исцељења. Средство за исцељење јесте тумачење сећања.”

Сећам седа сам, када је аутобус „Нишексперса” дигнут у ваздух, био млад и идеалистички настројенслужбеник УН-а, стационаран у Новом Брду, одговоран за права заједница и мањина.Сећам се дизања у ваздух аутобуса, јер сам лично познавао неке од жртава.Сећам се дизања у ваздух аутобуса због каснијегзаташкавања овог злочина и због тога што је његов тихи пут у заборав разбио илузије тог младог идеалисте о универзалности људских права у свету односа неједнаких моћи, али уједно није разбио његову веру и морал.И свакако није разбио моје непоколебљиво веровање у неопходност сећања као средства не само за признавање недела из прошлости, већ као средства спасења уз помоћ болног посла који свако мора да спроведе на сећању – да му прида неки смисао,да тражипут за исцељење и коначно помирење са прошлошћу и са непријатељем.

Последице терористичког напада изведеног код Подујева 16. фебруара 2001. године

Фото Ројтерс 

Сећање на злочин из прошлости не сме бити само приватни чин оних који су надживели своје вољене, а који су закључани у болу своје изолације. Признавање злочина мора бити јавни чин, отворени и јавни чин у коме сви могу да тугују у духу солидарности, и где патња може бити мост који нас спаја у универзалности наше заједничке људскости.Тамо где нема сећања не може бити ни правде, те простор остаје отворен за велику лаж.

„Ако се нико не сећа злочина и не именује га јавно, он остаје невидљив...жртва није жртва, а извршилац није извршилац. Обојица бивају погрешно схваћени због тогашто злочин једног и патња другог остају непризнати. Тако се збива двострука неправда, први пут онда када је злодело учињено и други пут када је оно заборављено”, писао је Волф

Као Јерменин, разумео сам изворну важност сећања, насупрот негирања и занемаривања монструозног злочина. Сећање је било последњи штит о који се одбија заборав који би означио тријумф зла. Сећање није било само обавеза да се обележи повезаност са погинуломпородицоми прецима (у мом случају геноцида над Јерменима),јер се таколакоможе пастиутривијални и осветољубиви трибализам, већ је оно болни пут ка правди која мора да обухвати не само жртве већ и починиоце.

Такосам, после много година проведених на Косову,а у одсуству било каквог јавног признања злочина са аутобусом „Ниш експреса”, смерно одлучио да обележим своју веру једним моралним чином, тиме што сам иницирао постављање спомен-плоче у знак сећања на жртве. Сећам се како сам трагао за породицама погинулих, који су остали на Косову, тражећи њихову сагласност да се на спомен-плочу урежу имена њихових вољених. Намера је била да се она постави на тачно место злочина, близу Подујева, како би се жртвама и свима осталима дало једно место за сећање и размишљање. Сви су љубазно пристали, али су ме истовременозбуњено гледали.Сећам се речи једног оца који је изгубио ћеркудок смоседели у његовој башти. Опхрван теретом туге измешанесапразнином која се ругала његовом губитку, рекао ми је безвољно:„Хајде, учини то,али ово не води никуда, нећеш добити дозволу од власти.” Страх да би овај чин некако могао имати негативне последице по породице погинулих, био је помешан са његовим болом.

На крају, општинске власти нису дозволиле да овај мали споменик буде постављен. Касније сам напустио Косово како бих наставио живот и рад на другом месту. Колико ми је познато, спомен-плоча се налази у складишту Пећке патријаршије.Да ли ово складиште, у коме се налази спомен-плоча, треба да буде метафораовогзлочина? Да ли ће се овај злочин распршити у заборав и оставити простор за лаж? Сама по себи, спомен-плоча није важна, али јесте јавно признавање злочина у духу истинске солидарности са жртвама.

„Да би разоткрили злочине и да би се борили против политичке репресије, многи су постали војници сећања”, писао је Волф.

На данашњи дан, ја сам изабрао да будем војниксећања и да се јавно сећам жртава из аутобуса „Ниш експреса”, у нади да ће једног дана доћи до јавног признања овог злочина, те коначно до истинске правде и помирења.

Едвард Тавил