Где је нестао тринаести спрат

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Признајем, требало ми је прилично дуго да откријем како зграда на периферији Вашингтона у којој станујем нема 17 спратова, како је показивао њен оглас, него чак два мање.

За један мањак сам лако схватио где је нестао: овде се приземље не води као „нулти” спрат, већ се оно рачуна као први, па одатле почиње бројање.

А онда ми је неко скренуо пажњу да у лифту не постоји дугме број 13. После 12. спрата, следећи је 14. Онај 13. је прескочен.

Има га, додуше, у грађевинском плану зграде, јер једна етажа тамо не може да се изостави. Трик је у нумерисању на командној табли лифта.

„Баксузни” број је изостављен због комбинације сујеверја и похлепе. Станодавци једноставно неће да ризикују: ако макар и један од купаца станова – и у случају да је зграда „кондоминијум” (свако је власник свога стана) и „рентал” (у власништву је компаније која се бави искључиво изнајмљивањем – комбинација ова два по правилу не постоји) – неће стан са тим бројем, онда је штета већ начињена. Па зашто да се ризикује.

Већина Американаца, показују академска истраживања, не биобратила пажњу на то. Нико, уосталом, не изоставља број 13 из календара, нити то чини када редним бројевима означава улице. Али на тржишту некретнина други су узуси.

На Менхетну, средишту Њујорка где су станови најскупљи и кад се купују и кад се изнајмљују, у само око пет одсто зграда се не поштује правило да не постоји 13. спрат. Свугде се са 12. одмах прелази на 14.

Одлука о томе доноси се пре него што почне копање темеља. За инвеститора се припремају два плана: један грађевински, у којем је 13. спрат тамо где треба, а други маркетиншки, где га нема.

„Ако постоји макар један одсто ризика да неко неће желети да станује на 13. спрату, зашто да му се излажемо”, цитирао је „Волстрит џорнал”, угледни пословни дневник са око два милиона продатих примерака дневно, Кејвина Малонеа, челника компаније „Проперти маркетс груп” из Њујорка, која купује и продаје некретнине.

Он додаје да поред тога што смирује сујеверне, изостављање спрата са бројем који тобоже не доноси срећу, подразумева још један тржишни плус: пошто су овде виши спратови скупљи, онима који купују или изнајмљују станове изнад 12 спрата, може додатно да се зарачуна, јер су формално на већој висини.

У пракси, међутим, зграде које су „нормалне” – и у њиховим лифтовима 13. спрат има место које му припада – нису на губитку. „Проучавао сам понашање купаца и оних који изнајмљују станове, али нисам приметио да је број 13 био неки фактор у њиховом одлучивању”, констатује у поменутом тексту„Џорнала”судски вештак за некретнине из Њујорка по имену Џонатан Милер.

Али и он се слаже да, упркос томе, изостављање 13. спрата има смисла, јер то „за некога може да буде проблем”.

Као доказ да је заиста тако, узима се тржишна хорор прича о једној вишеспратници у Мајамију, подигнутој почетком седамдесетих, где ни после пола године није продат ниједан стан на 13. спрату. Проблем је онда решен тиме што је промењена командна табла у лифту, чиме је омогућено да се са 12. одмах стиже на 14 спрат.

Станари са 13. спрата, тамо где он постоји, кажу да их комшије, сапутници у лифту, чудно погледају кад се зауставе на свом одредишту. Понеко и прогунђа: „Гле, тринаести.”

Овоме не може да стане на пут ниједан пропис. Ризик да неко претрпи штету, то јест тржишна похлепа, јача је снага од било каквог разума.

Тај принцип важи и за неке друге ствари кад је реч о становању. Њиме се, например, објашњава и забрана сушења веша на отвореном, јер би двориште са таквим призором било знак да они који станују у тој кући не могу себи да приуште машину за сушење, да су, дакле, сиромаси, па би због тога пала тржишна вредност и суседних кућа. А кад је о томе реч, сви власници су солидарни.

Та врста економске, односно друштвене принуде јесте и објашњење за апсолутни урбанистички ред у овдашњим насељима, свугде перфектно подшишане травњаке и одржаване фасаде. То, наиме,подиже цену целом крају, оном што се овде зове „нејборхуд”, суседство.

Предрасуде о броју 13 старе су као и цивилизација, а поједини који су у послу са некретнинама изостављају не само спрат са тим бројем него и четврти – тамо где купци или они који стан изнајмљују могу да буду Кинези, јер је број четири ниско котиран у њиховој култури.

То је, међутим, овде ипак ретко, али је, како кажу, правило у Шангају.

Понекад се примењује решење да се уместо броја 13 ставља 12а, само слово М или се 13. спрат проглашава искључиво „техничким”, и у том случају није за становање.

Према другим објашњењима, у овом случају није реч толико о сујеверју, колико о друштвеном обичају, који се, ето, усталио, па се поштује. Разуме се, ово не звучи уверљиво.

У самом Вашингтону, овај проблем не постоји из једноставног разлога што урбанистички прописи у престоници не дозвољавају да нека зграда буде виша од 40 метара кад је реч о пословној, односно 27 метара кад је у питању стамбена, рачунајући од тротоара до највише тачке крова. Не добацује дакле до 13. спрата.

Већ дуго се воде полемике да се ово висинско правило промени, али сваки пут бива одбрањено. Неки кажу да је стварни разлог томе жеља да ниједно здање у главном граду по висини не надмаши зграду која је симбол суверенитета народа и демократије, здање Конгреса на Капитол Хилу, чија би се монументалност свакако умањила ако би била окружена небодерима.

У Вашингтону зато нема „кањона” по којима је препознатљив Њујорк: улица у којима сунце готово никад не обасјава тротоаре, јер је заклоњено зградама које су отишле небу под облаке.

За једне је то њујоршка предност, а вашингтонски хендикеп, како се узме. Све, разуме се, има своје предности и мане, али је свугде заједничко да правила постоје – и да се поштују.

*