Бесна Босна

Шта би ово, болан, с Босном?

Оно што је одавно јасно, мој јаро: да је Дејтон зауставио рат и да није створио функционалну државу, да је међународни фактор безвољан и неинвентиван, да Босном управљају националисти преко популизма који је омиљено средство медиокритета, да се зулума толико накупило да су раји коначно састругани иначе веома трпељиви нерви.

Неспособни и неспремни да организују државу, економију, нормалан живот, а не преживљавање с три ћевапа у сомуну, политичари све три етније су се готово две деценије међусобно опасно поигравали. Дивиде ет импера.

Свесно су одржавали страх промовишући себе као етнохероје. Успешно су ућуткивали људе. Ко да се буни што нема посла, што је свуда око њега корупција, када непријатељ само чека прилику. Ко да поставља питања о социјалној неправди када је реч о националном интересу?

Политичари у Србији су се тако годинама бранили не допуштајући било каква егзистенцијалне дебате. „Узимају нам Косово, а ти о хлебу.”

Бошњаци су коначно сконтали да њихове вође сјајно капиталишу, представљајући их као жртве туђег, пре свега српског национализма, док су све награде које су за то добијали од благонаклоног Запада трпали у сопствене џепове.

А зашто су баш они први реаговали на године агоније? „Бошњаци су најокрутније платили распад бивше Југославије, а низ година су у страху да се не понове крвави међунационални обрачуни подносили све последице уређења које им је наметнула међународна заједница. Та заједница храни политички и привредно бескрупулозне појединце, а обичне људе стриже као овце”, пише љубљански „Дневник”. Немам шта да додам.

Мујо и Хасо сада су идентификовали кривце. Босна је „гладна на три језика”. Знају да њихов противник нису етничке групе већ политичари, „националистичке елите”. Зато у њиховом бунту нема ничег етничког. Он је наднационалан, надрелигиозан.

Још мање је било речи о „завери споља”, тој толико често рабљеној флоскули којом бахати национал-политичари покушавају да разгоре осећај „угроженог патриотизма”. Не бих купио теорију по којој је „Хусинска буна”, која је из Тузле прелила по Федерацији БиХ, смишљена и организована споља.

Теза о „увозној завери”, на коју се ових дана позива и турски премијер не желећи да прихвати реалности, невешто прикрива праву природу протеста: спонтан социјални бунт обесправљених, осиромашених, угњетених, ућуткиваних.

Не кажем да неко неће покушати да искористи шансу, у метежима се то догађа, али сводити хук народа на неку белосветску заверу је увредљиво по људе који су без посла, елементарне социјалне правде, без шанси и перспективе.

 За разлику од минулих времена, када су лако наседали на национализам својих лидера, Бошњаци нису прозивали Србе или Хрвате као кривце својих недаћа. Траже посао, достојанствен живот, крај корупције. Сасвим аутентичан очај.

Сви су бесни на политичаре који се, неспособни да управљају додељеним им територијама, и даље инвалидно ослањају на трагичне флоскуле које су Босну и увеле у рат. Централизација гнева.

Па зар то не звучи центристички, покушаће да развије своју омиљену теорију о бошњачком покушају стварања унитарне Босне Милорад Додик. „Гори Федерација, а не РС”, каже.

Неће бити. Федерација гори, РС тиња. Оне који су испред Додиковог председничког седишта у Бањалуци викали „лопове” и тражили оставку Владе није послао Бакир Изетбеговић. Нису то били страни агенти већ гневни Срби испражњених џепова, исцрпљеног живота, изнурене душе. Нису им криви ни муслимани ни Хрвати.

Како Додик да се одбрани од вируса домаће инкубације. Зашто тврди да је РС имуна? Зато што је он угрожен. Покушај замазивања очију, отклањања пажње од сопствених проблема, али од демонстрација, и када су пропраћене еруптивним насилништвом, није поштеђен нико. Сем оних који свом народу обезбеђују иоле просперитетан живот уз уважавање свих демократских слобода и људских права.

Одбранашки реагују и званичници националистичких странака босанских Хрвата. Труде се да протесте поделе по етничкој основи и докажу да Бошњаци талас протеста инструментализују за смањивање права Хрвата.

Елита бошњачких националиста, дубоко огрезла у корупцији, назива демонстранте замаскираним хулиганима и лоповима. И они радо прећуткују праве разлоге за бес грађана.

Али, без обзира на то  што је ово ретка ситуација последњих деценија у којој командне позиције националиста делују угрожено, слабе су шансе да ће БиХ доживети генерални политички и социјални ремонт какав заслужује.

Проблем је што је БиХ створена на истим погубним темељима национализма због кога је била поприште највећег европског крвопролића од Другог рата. Матрица по којој (не) функционише држава закована је дејтонским споразумом чиме је Босни „навучена лудачка кошуља која онемогућава скоро сваки развој демократског грађанског друштва”, прочитао сам негде.

Странке у БиХ и данас су националне, замотане у провидан политички плашт. Као такве, настављају да буду заступници национализма, крипте незаборављених злочина, подстрекачи омраза, тек повремено испразни креатори реторике помирења.

Национал-политичари, умножени једноћелијском деобом по Федерацији, Републици Српској, кантонима или дистриктима су гробари будућности БиХ.

Прву лопату држи међународна заједница која сноси огромну одговорност за свеколику беду Босне. Западне бирократе тврдоглаво годинама покушавају да увере себе па онда и свет у ваљаност концепта „мултиетничке” и „мултикултурне” државе створене на рушевинама рата једним документом с Берлинског, пардон, Дејтонског конгреса.

ЕУ тако срља из грешке у грешку. Ослања се искључиво на националистичке елите проглашавајући огромним успехом то што у Босни више нема рата. Ћути пред корупцијом, мамутском бирократијом, непотизмом. Нема решење.

Високи представник Валентин Инцко сада се жали! На кога? Коме? Зар он није титулар „бонских овлашћења”, Велики проконзул.

„Сада постаје јасно зашто његов ОХР никада није реаговао на апартхејд у БиХ, на локалне, етничке и политичке фашизме, на права мањина, никада није реаговао на штрајкове гладних, на шаторска насеља, није реаговао на ’уставне’ и неуставне насртаје на државу БиХ од стране свих националистичких елита, није реаговао ни на шта. Није, јер му то и није (био) мандат”, пише тузлански професор универзитета Неџад Ибрахимовић.

Босна је бесна. Доста јој је манипулатора који безочно наплаћују етничке поделе и лукративно потпирују национализам без жеље да ишта промене набоље народима у које се толико куну.

Али, локални политичари, од којих би озбиљан број могао одмах у апсану, чине све да то избегну. Жале се што Босна каска на путу ка ЕУ, а чине све да би то онемогућили и себе сачували по својим вилајетима. Урадиће све да социјални бунт врате на ускотрачну пругу национализма, који има много следбеника.

Незадовољни људи желе да се курталишу политичара који су их довели до просјачког штапа, али протести ће полако губити енергију. Демонстранти су досад отерали неке кантоналне власти, могуће ће успети да изађу на нове изборе, да добију нову владу уз пропратно обећање да ће власт убудуће више мислити о својим народима.

Нова обећања старих политичара. Нисам оптимиста. Болеснику с Балкана остаје на инфузији.