(Не)постојаност сећања

Празник је за државу као рођендани и годишњице за породицу. То су дани када се нека заједница подсећа на велике и важне догађаје у својој историји. У случају државе, њен дан указује на то којим се догађајима и вредностима даје првенство. У случају Србије и Сретења, реч је о дану који отелотворује двоструку поруку. Заправо, устанак у Орашцу и Устав су два вида борбе за слободу. Први је оружана борба против немерљиве силе, а други је политичка борба уставним средствима. Нигде другде се два таква догађаја нису тако временски преклопила. Осим тога, ниједан други датум нема такав обједињујући карактер. Он спаја у себи борбену, херојску традицију с традицијом примене највиших цивилизацијских вредности какве су демократија, људска права и слободе.

Да смо живели пре сто година, овај празник подсетио би нас на превазилажење сукоба између обреновићеваца и карађорђевићеваца, јер је један 15. фебруар Карађорђев, а други Милошев. Данас, међутим, мало се придаје значај том сукобу, који је располућивао српску политику скоро читав један век. То може да буде оптимистички знак да ће и данашњи или јучерашњи расколи (четници и партизани, еурофоричари и евроскептици, као и разни други) бити заборављени. Али то није главни проблем колективног историјског сећања данас.

Можда највећи историчар 20. века Ерих Хобсбаум испричао је како га је интелигентни студент у Америци, после предавања на коме је поменуо Други светски рат, запитао да ли то значи да је постојао и Први светски рат? Писац ових редова је на једном државном факултету где студирају махом одлични средњошколци доживео да студенткиња из околине Крагујевца не зна у ком су рату стрељани ђаци у Шумарицама и ко их је стрељао. И онај амерички студент и ова наша студенткиња указују на једну опасност која се превиђа у огорченим расправама о историји.

Док се историчари, новинари, писци, политичари, речју „старији”, свађају око великих историјских тема, око историјских истина (на пример о карактеру Младе Босне), за многе припаднике нових поколења Франц Фердинанд није ни шкотска рок група, јер је и она наступала на „Егзиту” давне 2006. године. Чак и она мањина која се занима за нешто што није трајно „данас”, често не прави разлику између поузданих и непоузданих извора историјског памћења.

Пошто гуглују информације, а нико их није научио да критички посматрају разне сајтове, лако потпадну под утицај „параисториографије”, што би рекао мој професор Андреј Митровић. Поготово када су те параисториографске тезе умотане у заводљиву причу о коначно откривеној Великој тајни о пореклу Срба, или Тита, илуминатима, Јеврејима... Дакле, главни проблем историјског памћења данас није ова или она (ре)визија историјских прича (што би рекли помодари – „наратива”), већ недостатак занимања за „смарајуће” приче које превазилазе формат твит или ес-ес-ес поруке. Шта да се ради у таквом стању, сужене, или можда, тачније, избрисане историјске свести?

Решење свакако није у принудном читању досадних штива. Ово се не односи само на историју. Колективно памћење и национални идентитет гради се и читањем књижевних, као и посматрањем других уметничких дела. Рецимо, проучавање средњег века сведено на године рођења и смрти владара личи на бубање телефонског именика. Он забљешти у нашем сећању тек када доживимо фреске, манастире, појање, епску поезију и дела уметника о витезовима без мане и страха. За нас данас је можда нарочито важан поучан пример народне поезије.

Неписмени народ коме су књиге спаљене, коме је елита (племство, па и грађанство) истребљена, сачувао је успомену на средњовековну славу у једином „медију” који му је био доступан: усменој, за меморисање погодној, десетерачкој поезији. Можда ће и данашњи „дигитални урођеници” наћи неку нову врсту памћења, подобну њиховом начину доживљавања света.

За Сретење су везане неке од најлепших прича наше прошлости. То је, пре свега, прича о народу који се за живота једне генерације уздигао из статуса понижене раје једног деспотског режима у стање једног народа који уводи најнапредније законске тековине свог времена. То је прича о народу који се из пепела 1813. уздиже већ 1815. године. Ту је и Станоје Главаш, који се добровољно одриче власти зарад бољег кандидата. А тек Милош!

Тај ћудљиви и властољубиви владар има свест када треба да се мења због вишег државног интереса. Тако је подржавао Вука Караџића када је требало, упркос најстрашнијим међусобним свађама и увредама. А макар и невољно, пристао је на Сретењски устав, неподношљиво слободуман не само за њега, већ и за Аустрију и Русију.

Да ли можемо да поновимо тај успех? Да уздигнемо земљу у неповољно време и доведемо је у стање најнапредније земље региона, обећану земљу за усељенике са свих страна, као што су учинили наши преци из 1804. и 1835. и целог 19. века? Можда нас у томе надахне подсећање на њих. Макар повремено.