(Ne)postojanost sećanja

Praznik je za državu kao rođendani i godišnjice za porodicu. To su dani kada se neka zajednica podseća na velike i važne događaje u svojoj istoriji. U slučaju države, njen dan ukazuje na to kojim se događajima i vrednostima daje prvenstvo. U slučaju Srbije i Sretenja, reč je o danu koji otelotvoruje dvostruku poruku. Zapravo, ustanak u Orašcu i Ustav su dva vida borbe za slobodu. Prvi je oružana borba protiv nemerljive sile, a drugi je politička borba ustavnim sredstvima. Nigde drugde se dva takva događaja nisu tako vremenski preklopila. Osim toga, nijedan drugi datum nema takav objedinjujući karakter. On spaja u sebi borbenu, herojsku tradiciju s tradicijom primene najviših civilizacijskih vrednosti kakve su demokratija, ljudska prava i slobode.

Da smo živeli pre sto godina, ovaj praznik podsetio bi nas na prevazilaženje sukoba između obrenovićevaca i karađorđevićevaca, jer je jedan 15. februar Karađorđev, a drugi Milošev. Danas, međutim, malo se pridaje značaj tom sukobu, koji je raspolućivao srpsku politiku skoro čitav jedan vek. To može da bude optimistički znak da će i današnji ili jučerašnji raskoli (četnici i partizani, euroforičari i evroskeptici, kao i razni drugi) biti zaboravljeni. Ali to nije glavni problem kolektivnog istorijskog sećanja danas.

Možda najveći istoričar 20. veka Erih Hobsbaum ispričao je kako ga je inteligentni student u Americi, posle predavanja na kome je pomenuo Drugi svetski rat, zapitao da li to znači da je postojao i Prvi svetski rat? Pisac ovih redova je na jednom državnom fakultetu gde studiraju mahom odlični srednjoškolci doživeo da studentkinja iz okoline Kragujevca ne zna u kom su ratu streljani đaci u Šumaricama i ko ih je streljao. I onaj američki student i ova naša studentkinja ukazuju na jednu opasnost koja se previđa u ogorčenim raspravama o istoriji.

Dok se istoričari, novinari, pisci, političari, rečju „stariji”, svađaju oko velikih istorijskih tema, oko istorijskih istina (na primer o karakteru Mlade Bosne), za mnoge pripadnike novih pokolenja Franc Ferdinand nije ni škotska rok grupa, jer je i ona nastupala na „Egzitu” davne 2006. godine. Čak i ona manjina koja se zanima za nešto što nije trajno „danas”, često ne pravi razliku između pouzdanih i nepouzdanih izvora istorijskog pamćenja.

Pošto gugluju informacije, a niko ih nije naučio da kritički posmatraju razne sajtove, lako potpadnu pod uticaj „paraistoriografije”, što bi rekao moj profesor Andrej Mitrović. Pogotovo kada su te paraistoriografske teze umotane u zavodljivu priču o konačno otkrivenoj Velikoj tajni o poreklu Srba, ili Tita, iluminatima, Jevrejima... Dakle, glavni problem istorijskog pamćenja danas nije ova ili ona (re)vizija istorijskih priča (što bi rekli pomodari – „narativa”), već nedostatak zanimanja za „smarajuće” priče koje prevazilaze format tvit ili es-es-es poruke. Šta da se radi u takvom stanju, sužene, ili možda, tačnije, izbrisane istorijske svesti?

Rešenje svakako nije u prinudnom čitanju dosadnih štiva. Ovo se ne odnosi samo na istoriju. Kolektivno pamćenje i nacionalni identitet gradi se i čitanjem književnih, kao i posmatranjem drugih umetničkih dela. Recimo, proučavanje srednjeg veka svedeno na godine rođenja i smrti vladara liči na bubanje telefonskog imenika. On zablješti u našem sećanju tek kada doživimo freske, manastire, pojanje, epsku poeziju i dela umetnika o vitezovima bez mane i straha. Za nas danas je možda naročito važan poučan primer narodne poezije.

Nepismeni narod kome su knjige spaljene, kome je elita (plemstvo, pa i građanstvo) istrebljena, sačuvao je uspomenu na srednjovekovnu slavu u jedinom „mediju” koji mu je bio dostupan: usmenoj, za memorisanje pogodnoj, deseteračkoj poeziji. Možda će i današnji „digitalni urođenici” naći neku novu vrstu pamćenja, podobnu njihovom načinu doživljavanja sveta.

Za Sretenje su vezane neke od najlepših priča naše prošlosti. To je, pre svega, priča o narodu koji se za života jedne generacije uzdigao iz statusa ponižene raje jednog despotskog režima u stanje jednog naroda koji uvodi najnaprednije zakonske tekovine svog vremena. To je priča o narodu koji se iz pepela 1813. uzdiže već 1815. godine. Tu je i Stanoje Glavaš, koji se dobrovoljno odriče vlasti zarad boljeg kandidata. A tek Miloš!

Taj ćudljivi i vlastoljubivi vladar ima svest kada treba da se menja zbog višeg državnog interesa. Tako je podržavao Vuka Karadžića kada je trebalo, uprkos najstrašnijim međusobnim svađama i uvredama. A makar i nevoljno, pristao je na Sretenjski ustav, nepodnošljivo sloboduman ne samo za njega, već i za Austriju i Rusiju.

Da li možemo da ponovimo taj uspeh? Da uzdignemo zemlju u nepovoljno vreme i dovedemo je u stanje najnaprednije zemlje regiona, obećanu zemlju za useljenike sa svih strana, kao što su učinili naši preci iz 1804. i 1835. i celog 19. veka? Možda nas u tome nadahne podsećanje na njih. Makar povremeno.