Кинески филмски шах-мат

Берлин – Завршена је велика филмска фешта – 64. Берлинале, чију је богату програмску трпезу чинило чак 409 филмова, што најсликовитије описује грандоманију дугогодишњег фестивалског челника Дитера Кослика и његове сарадничке свите.

Критикован због нискорангираног квалитета овогодишњег главног програма (нажалост, ни Шпекова Панорама, ни Терехтеов Форум нису се у овом издању прославили), Кослик је ипак донео радости онима који су на фестивалском Европском филмском маркету (купци светских права и дистрибутери), обавили значајне куповине до краја незавршених филмова за које се претпоставља да ће бити занимљиви предстојећем Канском фестивалу.

Зато су у чувеним америчким филмским часописима и осванули наслови попут „Не брините, Кан ће бити бољи!”

По логици ствари, највише су се свом берлинском наступу обрадовали фестивалски победници. И у досадашњој историји Берлинала и у његовој најближој прошлости, догађало се да победи кинески филм, али је то увек био онај који је у себи носио снажни друштвено-политички ангажман, указивао на довијање аутора у односу на строги суд кинеских филмских цензора и слично.

Овогодишњи добитник „Златног лава”, кинески филм „Црни угаљ, танак лед” Дјао Јинана, није из те „фиоке”. Овде је реч о класичном жанровском филму, крими-детективској причи, филму какав се до сада није снимао у Кини.

У том смислу, Јинанов филм јесте занимљив, а што се тиче његових домета – па, оваквих смо се филмова снимљених углавном у Америци, о детективу који решава случај серијског убице, до сада вала нагледали.

Ипак, Јинан у познату и препознатљиву жанровску матрицу уноси дашак свежине. Највише у смислу да се код гледаоца буди свест о томе да се Кина знатно променила и да се те промене не односе само на економску експанзију и доминацију, већ и на очигледно попуштање на плану уметничких и филмских слобода.

То је прошле године било наговештено филмом „Додир греха” Жија Жангкеа (један од прошлогодишњих Канских победника), а сада је потврђено Јинановим „Црни угаљ, танки лед”.

И један и други говоре о томе да нагли економски бум и отварање Кине свету (читај, Западу) доноси и жртве, криминал је у порасту. Међутим, да кинеска цензорска филмска комисија није дала дозволу за снимање филмова о овој теми, филмска јавност би о овом делу кинеске стварности била необавештена.

Сила је та Кина. Од двадесет филмова у такмичарском програму њених је, захваљујући Кослику, било чак три, а од тога су два освојила укупно три „медведа” – уз Јинана, још и његов глумац Љао Фан, као и Ђен Зенг за најбољу фотографију у филму „Слепа масажа” Лу Јеа. Да је жири и хтео, није их могао заобићи.

Многи су после церемоније доделе награда овогодишњим лауреатима мрзовољно реаговали уз коментар „какав главни програм, такве и награде”, не осврћући се само на „кинески расплет” у процесу одлучивања жирија под командом америчког сценаристе и редитеља Џејмса Шејмуса.

Многима се није свидела ни одлука да се „Сребрним медведом” за најбољу режију награди Ричард Линклејтер, када је његов 164-минутни филм „Дечаштво” много јачи на плану сценарија него на плану режије, а много је и оних који су убеђени да су Линклејтер и Вес Андерсон (Гран при жирија за „Гранд хотел Будимпешта”), требали на трону да замене места.

Ни представници немачке филмске силе не скачу у вис од среће што је само један од њихова четири филма (и још пет немачких копродукција) у главном такмичарском програму освојио награду и то „само” за најбољи сценарио (Ана и Дитрих Бригеман за „Станице крста”).

Једино, готово апсолутно сагласје са одлукама жирија односи се на „Сребрни медвед - Алфред Бауер”, награду за филм који отвара нове перспективе, која је додељена француском доајену Алану Ренеу за, по много чему изузетан филм „Волети, пити, певати”, то јест „Живот Рајлијев”.

Награда „Алфред Бауер” углавном је била додељивана дебитантима као знак да су наговестили снажну будућност свог филмског стваралаштва. Алан Рене има 92 године, али је његов филм урађен са таквом стваралачком енергијом, као славље живота и уметности, да му на томе може позавидети сваки младић!

И жири међународне критике Фипресци, у чијем је раду учествовала и потписница ових редова, за најбољи филм 64. Берлинала прогласио је управо Ренеово дело, а током процеса одлучивања често је била изражавана бојазан да ће га главни жири заобићи (то се са великим Ренеовим делима често у прошлости догађало). Жири Џејмса Шејмуса је доказао супротно: Ренеа није било могуће игнорисати!

Највећи фестивалски губитник је британски филм „’71.” Јана Деманжа, који је изван сваке сумње био најбољи дебитантски филм. Упркос скромном наступу, на добитку је и српска кинематографија захваљујући Николи Ракочевићу, јер се први пут догодило да наш глумац буде проглашен за „Звезду у успону”.

Дугогодишњи напори Одељења за међународну сарадњу Филмског центра Србије (Србија је преко ФЦС чланица Европске филмске промоције) да за европске младе наде номинује и нашег кандидата, коначно се исплатио!

После једанаестодневног исцрпљујућег филмског маратона на 64. Берлиналу, радује повратак кући. На путу до Аеродрома „Тегел”, на балкону стамбене зграде виси натпис : „Овде постоји слободна соба за Сноудена!” Наставак следи, и на филмском платну и у животу...