Јуче су се упознали, данас се не познају

Замислите да улазите у салу за састанке у којој већ седи десетак директора компаније у којој радите. Упознајете их и трудите се да им запамтите лица, како бисте већ сутрадан, када их поново сретнете, показали да знате ко су вам шефови, а то се од вас и очекује. Трудите се да приметите детаље – бркове, дужину косе, боју очију, облик браде... Грозничаво покушавате да натерате свој мозак да памти њихова лица и да их повезује са именима.

Али, ништа не вреди. Сутрадан један од њих вам на паузи за кафу пожели добар дан, а ви занемите јер не можете његово лице да повежете ни са једним од директора који су присуствовали састанку. „Ја сам партнер фирме, јуче смо се упознали”, каже он збуњено, али ви и даље ничим не показујете да су његове речи тачне, док у себи панично покушавате да га препознате. Наравно, врло брзо добијате етикету да сте уображени, да се не јављате шефовима... А тако нешто није добро за вашу каријеру.

Како то изгледа у пракси зна Сесилија Бурман, компјутерски консултант из Стокхолма. Ова жена, иначе експерт за рачунаре, како је својевремено писао магазин „Тајм”, није у стању да препозна чак ни себе на фотографијама, не може да се сети мајчиног лица, а не препознаје ни лица блиских особа.

„Многи мисле да сам сноб, а ја једноставно не могу да препознам особу са којом разговарам, иако знам да смо се раније већ срели”, објашњава Сесилија Бурман.

Она је само једна од око пет милиона особа које у Америци пате од „слепила за лица” односно поремећаја стручно названог просопагнозија, које означава немогућност да особа препозна физиономију других, па чак, у тежим облицима, ни своју.

О „слепилу за лица” до пре једне деценије јако се мало говорило, мада су први случајеви овог поремећаја описани још у далекој прошлости, Средином прошлог века стручњаци су почели интензивније да изучавају просопагнозију углавном је дефинишући као последицу повреда главе или тежих обољења. Данас, међутим, у светским истраживачким центрима „слепило за лица” се интензивно испитује, а постоје и удружења за помоћ онима који нису у стању да препознају физиономију других особа.

– Овде није реч о томе да неко заборави како изгледа њему блиска особа или неко кога је раније упознао, већ да није у стању да препозна лице особе, без обзира на то колико је добро познаје. Просопагнозија може да буде стечена, односно да се јави као последица оштећења мозга, било да је реч о трауми, било у склопу неке неуродегенеративне болести као што је Алцхајмерова деменција. Раније се много више говорило о стеченом облику овог обољења, али у последње време све чешће се прича и о развојној просопагнозији која може да се јави као изоловани поремећај. Овакав облик обољења може да настане још у детињству или да се појави у каснијој животној доби. Не зна се шта тачно доводи до тог поремећаја, али се сматра да наслеђе утиче на његову појаву – каже за „Политику” неуролог др Смиљана Костић са Клинике за неурологију Војномедицинске академије.

У последњих десетак година истраживања су показала да има доста здравих људи који упркос томе што немају проблем са интелигенцијом и визуелном перцепцијом не могу да препознају позната лица. Они нису у стању да идентификују особу на основу физиономије, иако могу да опишу њене карактеристике – боју очију, облик носа или уста, каже др Костић.

– Лично до сада нисам сусрела пацијента који има развојну просопагнозију, већ сам лечила оне код којих је поремећај настао као последица неке друге болести, на пример, деменције. За развојну просопагнозију нема лека, док је у случају стеченог поремећаја могуће побољшање уколико се лечи основна болест – објашњава наша саговорница.

Упркос чињеници да у свету има доста људи који пате од овог поремећаја, о „слепилу за лица” јавност мало зна. Због тога особе које имају просопагнозију често буду несхваћене у друштву или их околина сматра чудним пошто има потребу да се стално упознаје са истим људима.

– Људи који пате од овог поремећаја користе разна помагала како би тај свој проблем на неки начин успели да превазиђу. Памте особе по другим карактеристикама, ходу, или говору, начину облачења, избегавају да ословљавају оне које сретну. Овде је решење да човек који има поремећај објасни о каквом је проблему реч, и на тај начин ће се лакше социјално интегрисати – каже др Смиљана Костић.

Особама које имају развојну просопагнозију она не прави проблем у професионалном функционисању, осим у случају када је њен посао у вези са радом са људима, где је неопходно да се лица памте.

---------------------------------------------------------------------------------

„Слепило” и за врсту цвећа, марку аутомобила...

Особе које пате од „слепила за лица” понекад имају и додатни проблем – нису у стању да препознају врсте цвећа, марке аутомобила, расе паса. „Тешкоће се могу јавити у свим категоријама где, условно речено, имамо сличне субјекте и где особа треба да направи визуелно поређење”, истиче др Смиљана Костић.