Кад посланику „пада” имунитет

Случај хапшења народног посланика СНС-а Драгана Томића, поново је покренуо питање посланичких имунитета. Кључна дилема је да ли је хапшење посланика Томића било у складу са Уставом и законом?

Полиција и тужилаштво су у првим реакцијама, додуше незванично, тврдили да имунитет није штитио посланика Томића, јер је парламент распуштен, па самим тим је његов мандат престао. На то је реаговао Томићев адвокат, Миљкан Карличић, члан Републичке изборне комисије (РИК), оптуживши тужиоце и полицајце да су прекршили Устав и пратеће законе. Он је тврдио да посланички имунитет траје све до конституисања нове Народне скупштине. Са њим се у први мах сложио и Владан Петров, професор уставног права и парламентарног права на Правном факултету у Београду.

Међутим, професор Петров је, како каже, после додатног проучавања прописа и консултовања са колегама, у ауторском тексту који је јуче објављен у „Политици”, изјавио да у Уставу пише да особа за коју постоји сумња да је извршила кривично дело може бити притворена само на основу одлуке суда. Дакле, према Уставу, о притварању одлучује суд.

У тренутку када је Томић ухапшен, прошлог четвртака у 11.30 часова, њега је штитио имунитет. Томићу, формално-правно, није одређен притвор, већ полицијска „мера задржавања” од 48 сати. О тој мери не одлучује суд, већ јавни тужилац. Судски притвор Томићу одређен је тек у суботу по подне, у време када је парламент већином гласова изгласао укидање имунитета. Ако је тачна тврдња професора Петрова, онда се може закључити да у овом случају нису прекршени Устав и закон.

Са том тврдњом се не слаже бранилац Драгана Томића, Миљкан Карличић који је нагласио да је у члану 103. Устава наведено да се „против народног посланика који се позвао на имунитет не може водити кривични или други поступак без одобрења скупштине”.

– Не делим мишљење цењеног професора. На крају крајева, коначну оцену даће Уставни суд – рекао је Карличић.

Чињеница је ипак да у ближој историји српског парламентаризма није забележен случај хапшења неког народног посланика, па стога није ни чудна конфузија која је владала данима после хапшења Томића. Пре овога, једино је покушано хапшење Оливера Дулића у септембру 2012. године. Тада се десио обрнут случај од примера хапшења Драгана Томића. Полиција је закуцала на Дулићева врата, он се позвао на имунитет, па су припадници МУП-а морали да одустану од његовог хапшења. Само су му предали позив за саслушање. Дакле, у случају Дулића, по тумачењу права, полиција је могла без проблема да га ухапси, а да суд одлучује о притвору тек после укидања његовог посланичког имунитета.

Да ли је Србији уопште потребан посланички имунитет? Да ли су народни посланици „повлашћени грађани”?

У овом сазиву парламента, чији су посланици изгласани на изборима 2012. године, забележена су само два већ споменута позивања народних посланика – Драгана Томића и Оливера Дулића.

У претходном сазиву скупштине, од 2008. до 2012. године, народни посланици су се 27 пута позвали на имунитет. Највише су се позивали у процесима за дела клевете и увреде, али је било и оних који су се у родном месту тукли са политичким неистомишљеницима, као и оних који су се спасили тужбе због пуштања чекова без покрића.

Имунитет је у Србију уведен 1859. године, а у Устав десет година касније. Посланички имунитет у облику какав је данас, уведен је 1888. године и прописује да траје од дана избора до краја мандата.

Тенденција у многим европским земљама је да се имунитет укида или се његово дејство знатно сужава. У Италији се, против посланика може водити кривични поступак, али он не може бити ухапшен и притворен без одобрења парламентарног дома. У Француској народни посланик може бити ухапшен, а одобрење од скупштине се може тражити ако је парламент у заседању. Ако парламент нема седницу, онда полиција не мора да тражи одобрење за хапшење посланика.

Европска комисија је 2011. године послала Београду препоруку да би требало да се преиспитају решења у вези са имунитетом народних посланика (и других носилаца јавних функција) и сузи овај имунитет у делу који се односи на ванпарламентарну делатност посланика (имунитет неповредивости). Говорило се и о могућности укидања овог имунитета. Препорука је била да народни посланици не треба да одговарају за изражено мишљење и дат глас у парламенту, али ван њега треба да одговарају као обични грађани.

Међутим, за ову промену је потребно изменити Устав, а сами посланици осим што су се у претходном сазиву позитивно изјаснили о томе, чак то и написали у одговору на Упитник Европске уније, нису ништа урадили на укидању сопствених привилегија.