Произвођачи диктатуре у демократији

Са демократијом у Србији ствари не стоје добро. Дуго смо вапили за вишестраначком демократијом. Када је институционализован парламент 1990. године, у Србији је започела расправа о новом државном облику која тече до наших дана у два рукавца. Демократија се није стабилизовала, а то значи да постоји такозвани демократски дефицит (критичари власти). Друга струја политичких активиста и јавног политичког мишљења у свакој власти од 1990. видела је диктаторе, узурпаторе, личну власт, аутократију, апсолутизам (мотивисани и немотивисани нихилисти).

Нешто није у реду с нашим јавним мишљењем о демократији ако више од две деценије постоји проблем демократских норми. Или је изабрана власт: а) недемократска, б) диктаторска; или то још није демократија каква треба да буде. Обрни, окрени, не ваља ни једно ни друго. Па шта да радимо и шта да мислимо?

Ништа посебно. Да избистримо појмове о демократији, да се ослободимо страсти и да упоредимо демократску праксу у Србији и ЕУ, јер компарација има вредност уколико имате у виду развијеније политичке праксе од сопствене. А када то урадимо, да се замислимо колико сазнајне политичке штете наносимо сопственој политичкој култури и какву слику о свом политичком лику шаљемо у свет.

У хрпи теоријских додатака о демократском поретку, два елемента овог државног облика јесу непромењена: 1) слободно формирање политичких организација и изборни циклуси сваке четврте године, 2) слободно јавно обавештавање. Оно прво омогућава изјашњавање грађана о томе какву власт желе у одређеном мандату, оно друго обавештава грађане о свему што се догађа у политичкој јавности. То су базични услови без којих нема демократске политичке утакмице и легалног и легитимног управљања државним пословима.

Како стоје ствари у Србији када су ти услови у питању? Сасвим солидно. Овде је за двадесет година било више превремених него редовних изборних надметања. И поред те чињенице, јављали су се разни актери на политичкој сцени, међу њима и универзитетски професори социјалних наука, који су лако изговарали ,,диктатура у Србији”. Некада, једнако као и данас.

Политика, ипак није пука страст и воља. И она рачуна на знање. А оно нам пружа обиље појмова и чињеница о диктатурама у историји, као и о две велике (фашизам и стаљинизам) у европском 20. веку. Зар данас политички образованом грађанину треба објашњавати разлику између демократије и диктатуре?

Хајде да упоредимо српску и западну демократију. Колико су владали, примера ради, М. Тачер и Х. Кол? Да ли је тачеризам демократски или диктаторски производ? Каква овлашћења имају председници САД, Француске или премијери Велике Британије и СР Немачке? Огромна. Одлучују о рату и миру. У својим мемоарима (TheJourney, 2010), Тони Блер, некадашњи британски премијер, присећа се Косова, заправо бомбардовања Србије 1999. године. По сопственом признању, он је главни архитекта и извођач тих ратних радова. Ево његових речи: „Од почетка сам био потпуно спреман на војно решење... Био сам непоколебљиво заузео став да ствар не пацификујем, него да је доведем до краја.” А крај је била војна и копнена инвазија на Косово и Србију. Да би остварио тај крај, по сопственом признању, кренуо је у убеђивање Клинтона и Европе (ЕУ) да прихвате бомбардовање Србије.

Видимо, у тој одлуци, нема ни парламента ни опозиције, ни јавности. Сам сам донео одлуку, каже бивши премијер В. Британије. А одлука је од изузетног политичког и међународног значаја. Да ли је због оваквог начина одлучивања именован као диктатор у земљи? Није или јесте? Шта би рекли неки наши ,,мислиоци” демократије о таквом одлучивању? Ништа. Њих интересује само диктаторска власт у српској демократији.

Па лепо. Шта тај глас који се чује већ двадесет година практично чини? Ништа друго осим што баца блато на политичку културу Србије. Уместо да се пита како да унапреди сопствену политику и друштво, он се опсесивно устремљује на изабране, дакле у мандату, представнике државне власти да су диктатори и апсолутисти, е да би нихилиста дошао на власт и увео Србе у демократски рај. Да ли је у питању мржња и нетрпељивост према политичким личностима, да ли политичка фрустрираност, да ли је несвесно државна власт као власт неподношљива, није лако докучити. Али последице су јасне. Тај глас, то јест гласови се обрушавају на демократску политичку културу Србије, ону која каже – покажи да си бољи у управљању јавним пословима, а то ћеш учинити када добијеш поверење грађана на изборима и тада ћеш имати мандат да доносиш одлуке о „општој суштини” друштва и државе.

Социолог, научни саветник