Повратак у будућност

Сматрам да је од смрти Јосипа Броза једина права политичка суперзвезда у Србији био Слободан Милошевић. Те масовни митинзи, те постери на ветробранима аутобуса, те стихови којима га славе разгаљени следбеници. Заиста, Милошевић је тада за већину житеља Србије представљао спаситеља – онога који ће нас ослободити свих наших незадовољстава и одагнати неизвесност. Стога je и његов медијски штаб осмислио слоган „С нама нема неизвесности!“. Није је ни било!

Толико година после Милошевићевог политичког одласка појавила се, многи кажу најзад, нова политичка суперзвезда – Александар Вучић. Јесте да сe појавни облици његове популарности нешто разликују од Милошевићеве, али између њих двојице постоји јако много сличности. И Вучић се, попут Милошевића, доживљава као спаситељ. Једино што треба да нас спасе од неких других невоља: тајкуна, неправедне приватизације, корупције и другог криминала, због којих смо сиромашни, па кад свега тога нестане, постаћемо богати.

Друга сличност су најаве, обично хапшења. Некада, на масовним скуповима, Милошевић је најављивао хапшење Власија, а данас се хапшења најављују на конференцијама за штампу које преноси телевизија. А најављује се и улазак у ЕУ, којим ће сви наши проблеми бити решени, као што је и Милошевић најављивао шведски стандард.

Трећа сличност је одсуство било каквог поштовања установа. Није било битно да ли је Милошевић председник Србије, Југославије, или дедињске месне заједнице. Уз њега је ишла власт. То је успевао, између осталог, својом харизмом, организационим вештинама и зналачким управљањем службама државне безбедности. Наравно, положај првог потпредседника владе сам по себи не омогућава неку велику власт (то се данас зове одговорност), али сличним механизмима Вучић, који је узгред координатор рада служби безбедности, успева да се наметне као политички далеко најснажнија личност данашње Србије.

Четврта сличност јесте непостојање веровања у институције (правила игре у друштву) и одбацивање сазнања да цивилизовано друштво функционише тако што се успостављају снажне, добре институције и што се та правила игре доследно поштују. Ни један ни други нису веровали у институционалну реформу; да је посао политичке елите да реформише те институције и да их онда остави да оне раде свој посао. Милошевић је волео да управо он има руке на управљачу и да нас тако води ка шведском стандарду. Први потпредседник владе га је у томе још и надмашио. Не само да лично доводи инвеститоре и са њима преговара, не само да лично решава свако акутно питање у земљи, од Црвене звезде до ужичког водовода, него се на телевизији појављује у улогама које не приличе државним званичницима озбиљне државе. Али приличе суперзвездама 21. века.

Има и разлика. Прво, Милошевић је прихватио чињеницу да га не воле сви и да се не слажу сви с начином на који води земљу. За Вучића је тако нешто једноставно неприхватљиво. Када се тако нешто испостави, на сцену ступају емоције, галама, вишак речи и мањак аргумената. Једноставно, нова суперзвезда не може рационално да прихвати да се оно што он ради неком не допада или му не одговора. А тај неко не мора да буде приглуп или непоштен.

Друга је разлика управо у тој емотивности. Код Милошевића, кажу они коју су га познавали, никаквих емоција (осим према супрузи) није ни било. А када су други исказивали емоције према њему, попут полупијане масе на контрамитингу у Београду крајем 1996. године, незаборавно је реаговао. Његово „Волим и ја вас!“ био је спој незадовољства што мора да комуницира са другом страном и презира према сопственим следбеницима. Насупрот томе, уколико Александру Вучићу одузмете емоције (то се данас зове енергија), што позитивне, што негативне, мало шта би остало.

Коначно, Милошевић је имао један велики политички квалитет. Знао је ко никада неће гласати за њега и тим сегментом бирачког тела се уопште није бавио. Начином на који је примио студентску делегацију током протеста у лето 1992 (водио ју је тада млади Драган Ђилас) јасно је ставио до знања да зна да може да дуби на глави, они за њега никада нећете гласати. Сјајан пример како се чува енергија. Чини ми се да Александар Вучић још није схватио или прихватио да постоје људи (осим Мишковића) који никада неће гласати за њега, тако да расипа своју енергију на све стране.

Независно од разлика, које додуше говоре Милошевићу у прилог, све ми се нешто чини да је у току повратак у будућност. Ону која нам је обећана још пре скоро 30 година.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду