Човечанство у нама

Недавно је на овим страницама редитељ Горан Марковић покренуо тему доброчинства, емпатије, хуманости у ово време суровости и зла. Марковићев текст „Доброчинство, опрез“ вишеслојна је анализа оног што се подразумева под врлим деловањем људских бића. Вреди ли бити доброчинитељ, и ако већ јеси, треба ли то да буде ван очију јавности? Ја немам дилему, добра дела на – видело! За наук и подстицај.

Који дан касније у свечаној дворани Скупштине града одржана је једноставна, а величанствена по садржају, церемонија посвећена људској племенитости и храбрости. Педесет и једна година је прошла од када је храбри електричар Максим Станојевић, у катастрофалном земљотресу у Скопљу, 1963. голим рукама кидао струјне каблове како би спречио још једну катастрофу – пожаре! Овај подвиг до тада непознатог Максима био је и почетак једне акције која траје и данас. Тада су београдске „Вечерње новости“ установиле награду за најплеменитији подвиг године. Три хиљаде најхрабријих људи је у ово пола века изведено из анонимности. Признање је одавно надрасло и лист и град и земљу у којој се додељују плакете, без спонзора и новчаног износа.

Однедавно је на Јавном сервису новинар, аутор емисије „Да, можда, не“ Оливера Ковачевић увела нови прилог – подвиг недеље. Тај сегмент емисије је добродошао контрапункт већ заморним темама политичких колоплета и њихових углавном истих протагониста. Та нова лица, препуна доброте, харизматично исијавају лепотом духа. Толико да претходни гости, најчешће политичари, бивају као „поклопљени“ овом лепшом димензијом живота, остајући у сенци својих ситних, ситнополитичких и меркантилних интереса и празних обећања. Речи, речи, речи нигде дела, што би рекао песник Матија Бећковић.

А он, председник жирија за најплеменитији подвиг године, Бећковић, тврди да се за ових педесет година, на списку добитника није нашао ни један – политичар!

Ови људи-хероји су из неког другог „филма“.

Седамнаест хероја у 2013. скромно је корачало, у пратњи хостеса из дна сале, кроз шпалир, нас окупљене публике и новинара, ка малом „олтару“ где су стајале повеље. Пре него што су закорачили на црвени тепих, на видео-биму приказан је о сваком од њих филм од два-три минута. Текле су ми сузе, и не само мени, зашто крити?! Јер, негде дубоко у себи се постидите, преиспитујући се да ли бисте се и сами усудили, да ли бисте оклевали, да ли бисте с дипломом факултета и изгледом лепотице с насловнице, као што је Снежана Андрић, прихватили да у некаквој планинској забити будете учитељица и да при томе, сваког дана, својим колима, по снегу и леду, по блату и киши, сакупљате своје ђаке, њих осморо, нејаку сироту дечицу, по селима и уџерицама и да их возите у једину школу, на своје часове!? И све то уз разоружавајући осмех и оптимизам! Да ли бисте потписали, као породица Мијаиловић из Београда, да лекари уклоне вештачко одржавање живота вашег, у саобраћајном удесу страдалог детета коме спаса нема, и његове органе дате другима и тако спасете чак – четири живота! Ти очеви, те мајке, браћа, другари, ти хероји који су скакали у провалије да спасавају животе страдалих у саобраћајним несрећама, ускакали у ледену воду река да извуку дављенике, ти осмогодишњаци који су тако рано понели тешко бреме живота бринући о тешко оболелом родитељу, или као када мали, десетогодишњи „рокер“ Никола Ранковић Џони, који је и сам, због оштећеног здравља искусио шта значе донације за скупе операције, када са гитаром организује хуманитарни концерт за тешко оболелу, шестогодишњу Лану, за њено лечење у Риму... А тек четрнаестогодишњи Никола Јечменица, који је сигурне смрти спасао друга да не изгори! Дошли су обојица, загрљени, и спасени и спасилац.

Има и другачијих подвига. Никшићанин Светозар Ћираковић, професор српског језика, када је у никшићкој гимназији добио отказ јер није желео да се одрекне српског језика, одлучио је да путује и настави да држи часове српског у – Албанији!

У публици је био и отац Петар Лукић. Старешина Саборне цркве у Београду, омиљен нарочито међу члановима Народног позоришта у Београду где сваке године за славу Св. Јована држи непоновљиве проповеди. Рекао је на коктелу како би требало да бар Јавни сервис посвети једночасовну емисију овим људима, да виде гледаоци „и неки други ријалити“, онај који навија за моралног, достојанственог човека.

А сада, реченица из наслова.

Добитник Златне плакете, најплеменитији човек Горан Сладојевић, скромни грађевински радник из Бадовинаца, ризиковао је живот спасавајући четворицу комшија који су упали у јаму за кишницу. Гушили су се због подземног гаса. Горан се није двоумио. Скочио је у рупу и почео да извлачи онесвешћене. Спасао је сву четворицу сигурне смрти! У једноминутном видео-прилогу, овај скромни, кошчат човек рекао је једну, једину реченицу, како је нормално да „свако ко има мало човечанства у себи, треба да помогне другом у невољи“. Е, та реч, човечанства уместо – човечности– готово филозофски је изашла из душе и срца овог грађевинског радника који етику носи у себи. Заиста, тако је једноставно да ако имамо „човечанство у себи“ постајемо и бољи људи. Те вечери, у ТВ дневницима цела ова прича о седамнаест хероја сабијена је у једноипоминутне прилоге. Ударне вести, као и обично, добили су неки други „хероји“.

Новинар