И девојчице из Кине у Дечијем селу

Краљево – Скоро деценију, у приградском насељу Берановац код Краљева постоји најмлађе насеље у овом крају. Ту живи петнаестак бројних породица, а у свакој по петоро, шесторо деце. Реч је о Дечијем селу у коме су смештена деца чији родитељи из много разлога нису могли да брину о њима. И стижу ту, посредством социјалних установа, дечаци и девојчице из разних крајева Србије, од родитеља разних вера и нација. Има ту деце Срба, Рома, Хрвата, Бошњака, Словака, а однедавно и деце из Кине. Дечије невоље без родитељског старања су сличне, а у селу се труде да не буде маћехинског односа, чак ни према оној старој пословици која каже „да маћеха и кад свом пасторчету даје исти комад колача као и свом детету даје га на другачији начин“.

– Да се дете осећа баш као у породици, то нам је превасходни задатак. А, није лако бити родитељ посебно, да тако каже, сурогат родитеља. Још је теже бити мама у дечијем селу, не само што и она овде стално живи већ је то захтеван посао. Ту треба много знања, стрпљења, љубави према деци. Поготово што она овде стижу, углавном, са трауматичним искуством, што имају специфичне потребе, развојне потешкоће, растрзана су између биолошке и ове породице – објашњава за „Политику“ Весна Мраковић Јокановић, директорка краљевачког Дечијег села.

Од ње дознајемо да тренутно у селу, у 14 кућа живи 66 деце а у кући Заједнице младих, где се припремају за осамостаљење њих 21. У свакој кући је дечија породица на челу са мамом, званично названим СОС маме. Свака породица има свој буџет, свака планира живот, ту се брине о школи, о васпитању и успеху сваког детета, о буџету, о штедњи, о одласку на одмор... Старији међу том „браћом“ и „сестрама“ учествују у доношењу важних породичних одлука.

Нема подвајања ни по чему, а камоли по раси. Ето, у породицу код маме Биљане Момчиловић, крајем прошле године, стигле су две девојчице из Пекинга. Седмогодишња К. Б. и њена годину дана млађа сестра Н. Б. И, није битно како су њихови родитељи, отац Србин а мајка Кинескиња, дошли у ситуацију да немају услова за бригу о деци али контакт са њима одржавају. Почетне невоље ових девојчица још трају, јер иако су наше држављанке одрасле су у Пекингу, у средини других обичаја, навика и језика.

– Деца су, ипак, јако слична, било да су из Србије или Кине. Верујте да су ми деца, њихова браћа и сестре овде у селу, често најбољи тумачи шта оне желе. Сви се радујемо, нарочито друга деца када оне изговоре понеку српску реч. А, брзо уче, знамо већ која им се храна свиђа, шта не воле. Знају да користе овај прибор за јело, али им понекад досади па, рецимо, супу попију. Разумели смо да хоће у школу, кад су друга деца ујутро кренула са торбама оне су успеле да нам објасне да и оне хоће, како су показале, старија у велику школу, а млађа у малу. Одлучили смо да, ипак, због недовољног знања српског језика, иду у предшколско одељење. Ето, пре неки дан одржале су нам и приредбу, лепо певају „Каћушу“, истина мало на руском, мало на српском а понајвише на кинеском. Добро је што у овој почетној фази међусобно разговарају а ми смо нашли особу која говори српски и кинески како бисмо, евентуално, могли да разрешимо неку компликовану ситуацију. Ишли смо на пробу, било је тог разговора, али то није добро прошло. Мало су ми се девојчице растужиле када су чуле питања на кинеском, па ћемо то поновити касније или када буде неопходно – објашњава нам мама Биљана.

Иначе, деца у овом селу живе до осамостаљења, током минулих година њих 106 су сад „своји људи“, а две девојке су се већ удале али нису прекинуле контакт са бившом породицом и мамама па најмлађе село сада има и три унуке.