Гас ће плаћати и они који га не троше

Рачун смедеревске железаре опет је „проходан” и то после само неколико сати пошто га је „Србијагас” због дугова блокирао. Рачун је сад празан, а радници су остали без својих зарада за фебруар. Истовремено је повучена и транша кредита од 30 милиона евра предвиђена за финансирање производње „Железаре”, али те паре не могу да се троше за плату.

И радници „Србијагаса” су недавно имали исти проблем. Нису примили јануарску плату, због тога што нису платили дуг Русима од око седам милиона долара за гас, па им влада није дозвољавала исплату зарада.

Због неплаћених дугова за гас од око 20 милијарди динара „Србијагас” је био спреман да искључи с мреже и „Петрохемију”. Конкретног плана за постизање профитабилне производње у овој фабрици нема, а рок за „Петрохемију“, као и за још 153 предузећа у Србији да изађу из реструктурирања је 30. јун. Ко ће после тога платити ове дугове?

„Србијагас” је, како је „Политици” јуче потврдио Душан Бајатовић, генерални директор одблокирао рачун „Железари” чим је успео да наплати дуг од око 6,3 милиона евра.

– Блокадом рачуна смо наплатили колико смо могли. Дуговање „Железаре” на данашњи дан је 472 милиона динара, од тога је 66 милиона камате, а 24. фебруара доспева још око 10 милиона динара на наплату, али се овде зачарани круг не завршава, каже Бајатовић.

Дугови према „Србијагасу”, међутим, настављају да расту. Топлане, дистрибутери, фирме у приватизацији и реструктурирању и даље много дугују, а гас Русима мора да се плаћа редовно, објашњава Бајатовић и додаје да се с „Железаром” зачарани круг не завршава.

– Укупна потраживања „Србијагаса” су око 900 милиона евра, али је велико питање како доћи до пара. Ко ће и како да наплати дуг од „Петрохемије”? Уколико се у року од 90 дана не наплате потраживања књиговодствено се врши обезвређивање и тако приказана потраживања су мања у билансима, али она номинално постоје. А код банака нема обезвређивања кредита. Морају да се плате на време са свим каматама, објашњава први човек „Србијагаса”.

Ко је стварно крив за то што се дугови не плаћају и што ће се као и до сада и сви будући дугови стављати на црту уз објашњење да ће платити првом приликом, односно чим буде мало боље.

Држава је, објаснио је Бајатовић, од 2010. године, свесна ових последица, давала државне гаранције „Србијагасу”, само да не би повећавала цену гаса. Тако су од 2010. до краја прошле године дате гаранције у износу од око 920 милиона евра, од чега је највише пара одобрено за текућу ликвидност, али и за рефинансирање краткорочног дуга.

Бајатовић је објаснио да је то само потврда да социјална политика има цену коју неко увек мора да плати, те да од милијарде евра дуга више од половине отпада на обавезе настале због нереалне цене гаса. Готово 240 милиона је конвертовано у друге фирме, 140 милиона су кредити, а 50 милиона евра је губитак настао због тога што их је држава натерала да инвестирају у „Фијат”.

Зато је при крају 2013. године непословни губитак „Србијагаса” настао као последица отписа потраживања и обезвређивања улога које је ово предузеће стекло по основу конверзије био 173,3 милиона евра. Од тога су дугови МСК „Кикинда” били 67,1 и „Азотаре” 39 милиона евра.

 Решење је, дакле, у томе да се влада окане старе праксе – да цена енергената буде социјална категорија и да се на овај начин чува социјални мир. Све док је то тако у зачараном кругу, где сви свима дугују, најгоре ће проћи грађани, који ће на крају морати као порески обвезници све дугове да плате, чак и ако гас не троше. „Србијагас” неће моћи, ако се ништа ускоро не промени, да измирује редовне обавезе према Русији. Једног дана Руси ће нам заврнути вентиле, а то значи – остаћемо без тог енергента.

Само НИС-у ово јавно предузеће за испоручени гас дугује 24 милијарде динара.

Ј. Петровић-Стојановић