Лакше се глуми кошаркаш, него фудбалер

Филм и серија о учешћу југословенске репрезентације, састављене само од српских играча, на Светском првенству у Монтевидеу 1930, показали су да фудбал може да буде и те како занимљив за гледање као уметничко остварење. Сличних покушаја је било и раније, попут „Друг центарфор председник”, а посебно је била омиљена ТВ серија „Више од игре”.

Она је занимљива и по томе што је ангажован прави фудбалер, репрезентативац, да у фудбалским кадровима „дублира” глумца. Воја Брајовић је играо Бецића, појачање Грађанског из иностранства, а његов фудбалски дублер био је Звездин центарфор Зоран Филиповић.

– Није ми било свеједно, јер сам хтео да све буде перфектно, да се не обрукам пред глумцима. Има сцена кад Бецић изводи слободан ударац и треба да погоди саме ракље. Хтео сам да то буде из прве и, стварно, та сцена није морала да се понавља – сећа се Филиповић кад је глумио фудбалера и додаје:

– Кад су биле акције, дриблинзи приказиване су моје ноге, до појаса, да се не види глава.

А како је да се игра по сценарију, Филиповић је казао:

– Није лако глумити фудбалску игру и акције, јер се игра ногама. За људе који не тренирају много је лакше да се глуми кошаркаш, пошто је лакше да се нешто уради рукама, него ногама. На филму се види да фудбал није аутентичан. У „Више од игре” глумци су се веома трудили, па је било и успешних потеза. Али, сигурно да је боље кад има више фудбалера-глумаца.

Филиповић открива и како је добио ангажман пред филмским камерама:

– За то је заслужан Воја Брајовић. Он је син мог брата од стрица. Био је добар у улози фудбалера, али је једном хтео да направи дриблинг, па се саплео и пао. Било је још смешних ситуација. Рецимо, у оно време ми је била смешна та предратна опрема, гаће с дугачким ногавицама, дресовима, копачке... Из данашњег угла смешно ми је у каквој смо опреми играли ми, фудбалери.

У тадашњем „Политикином” недељном илустрованом спортском листу „Темпо”, 21. јануара 1976, објављена је репортажа Дарка Шаренца, бившег ватерполо голмана, са снимања „Више од игре”. Читаоци су сазнали овакав детаљ, који је испричао редитељ Здравко Шотра, а користан је и данас:

„Некад, у тим тридесетим, фудбалери су приликом слободног ударца, правили ’живи зид’ на тај начин што су лопти окретали леђа. Ми то у екипи нисмо знали приликом првог снимања, па су се глумци-фудбалери постављали онако како се то данас ради, дакле, лицем према лопти. Тек један стари становник Овче, где се снимала ова утакмица, упозорио нас је како се то некад радило. Ми смо то проверили, показала се тачном његова примедба, па смо тај део касније снимили онако како се то радило пре 40 година.”

Сценариста књижевник Слободан Стојановић објаснио је шта му је послужило као пример за ту ТВ серију:

„Пошто сам растао у Пожаревцу, и пошто сам тамо сазнао за многе догодовштине из тих тридесетих година које описујем, из времена кад су се испољавале не само фудбалске, већ и политичке поларизације између Радничког и Грађанског (имена су аутентична, али су и симболична), онда схватите да се радња догађа баш у Пожаревцу. А ако препознате неки други наш град, онда знајте да сличност можда није намерна, али је сигурно да није случајна.”

Фудбал је, ето, био увек више од игре. То се види и у „Монтевидеу”.