Лицемерство Истока и Запада

После недеља немира, протести у Кијеву претворили су се у незапамћено крвопролиће које је, после близу 80 жртава међу цивилима и полицајцима, обустављено новим примирјем. Трајним?

Нико се више не усуђује да тврди да ће тако бити јер су догађаји добили убрзање које би могло да земљу удаљи од Москве и приближи Западу иако је на граници банкрота и озбиљно зависи од руске помоћи да би исплатила дугове.

Тешко да би до примирја дошло да није било посредовања између усијаних глава на обе стране. Председник Виктор Јанукович је од лидера опозиције захтевао да повуку линију између себе и радикалних снага, наоружао полицију пуном војном опремом и запретио да ће, у супротном, „разговор бити друге врсте”. Његови противници такође су довукли специјалце из западног града Лавова и запретили оружаним нападом на председниково седиште, што су јуче и учинили.

Док Запад и Русија настављају да размењују оптужбе о мешању у унутрашње ствари Украјине и одговорности за погибије, ЕУ је преузела дипломатску иницијативу шаљући тројицу шефова дипломатије у Кијев који су успели да убеде власт и опозицију да потпишу споразум који би требало да гарантује примирје.

Русија до сада није слала изасланика – Украјинци су долазили у Москву – али када се ситуација довољно закувала и Владимир Путин је послао свог човека за Кијев. То што је његов потпис изостао на договору јасно указује да Руси нису задовољни.

Оно што се догађа је компликовани мозаик различитих фактора: историје Украјине као махом несрећне компоненте Совјетског Савеза, демографских и верских подела, већинског осећаја културне привржености Западу, озбиљних економских проблема, општег незадовољства корупцијом, утицајем двадесетак олигарха који контролишу 85 одсто бруто производа, две деценије подељене политике, незадовољства што је Јанукович одабрао Путина… Онда је уследила експлозија.

Европска унија делује узбуђено, покушава да се представи као заштитник, али чланство у Унији никада није било, сумњам и да ће бити, озбиљна понуда Украјини. Ипак, ЕУ се из петних жила упиње да привуче Украјинце. О финансијској помоћи се ћути.

Са Запада смо слушали давно исписана скрипта по којима се продемократски демонстранти сукобљавају са ауторитарном влашћу. Траже да буду део Европске уније а Јанукович их је окренуо Путину који је ставио вето на слободе.

Зато се тако ретко чуло за једну од важних опозиционих странака: ултранационалистичку, антисемитску „Свободу” која је предводила паљевине на државне институције и која је, готово сам сигуран, одговорна за погибије толиког броја полицајаца. Та партија данас управља Лавовом.

С друге стране је Москва. Тешко је оспорити страх у Кремљу да се Украјина отме и крене ка ЕУ, што би онда могло да води и чланству у НАТО-у – право у безбедносни трбух Русије. Путин је у новембру успео да свог украјинског колегу одврати од споразума са ЕУ спасилачким пакетом од 15 милијарди долара и озбиљним смањењем цене руског гаса.

Ако је лицемерно да ЕУ покушава да „спасе” Украјину само празним обећањима неке просперитетне будућности, не мање је лицемерно руско паковање „братске помоћи” суседу који Москва по сваку цену жели да задржи у својој сфери утицаја.

Једни о слободама, други о братству, а у суштини и једни и други су, пратећи сопствене интересе, одговорни за хаос у земљи која је и око европских интеграција и око крвавих протеста данас дубоко подељена.

Махом дуж старих граница истока и његовог доминантно православног и руског говорног становништва (где Комунистичка партија има значајну подршку), и традиционално националистичког, католичког запада који говори украјински.

Ову историјску линију подела покушавају сада да експлоатишу и Исток и Запад. Да ли је Украјина онда полигон неког новог хладног рата који би могао да води подели земље? Има елемената за такав закључак.

Већина Украјинаца није доводила у питање независност. Земља је много више измешана него што се то чини на први поглед. Истраживања су показивала да Украјинци не показују симптоме сецесионизма, још мање повратка под руску власт.

Ствари се мењају. У Лавову су опозиционари блиски Пољској и Немачкој прогласили „политичку аутономију”. Иако Русија није заинтересована за комадање Украјине јер би то могао да буде пример и за друге постсовјетске земље, у Аутономној Републици Крим на југу Украјине, где Руси чине две трећине становништва, чују се гласови о издвајању уколико у Кијеву на власт дођу „фашисти”.

Конфликт је у међувремену превазишао узроке због којих је избио: Јануковичеву одлуку да прихвати помоћ Русије и откаже споразум са ЕУ. Сукоб између две сучељене визије будућности – на Исток или на Запад – прерастао је у ова три месеца у унутрашњу борбу против корупције, лошег управљања, неједнакости. То више нису позиви Јануковичу да се промени, већ да се повуче.

Унутрашњи сукоби су највећа тренутна опасност. Ново примирје јесте потписано. Парламент је суспендовао Устав и вратио стари из 2004. чиме су ограничена председничка овлашћења, ослобођена је бивша премијерка Јулија Тимошенко, заказани су председнички избори. Али, демонстранти немају стрпљења да чекају до децембра, већ траже изборе у мају.

„Свобода” одмах. Јанукович на суд, одмах, узвикују демонстранти који већ звижде и лидерима опозиције.

Прети да ситуација измакне контроли и ЕУ и Русије, што не значи да Брисел и Москва неће користити сваку могућност утицања. Могле би, али под једним условом: да одустану од максималистичких, уцењивачких захтева који сада диктирају њихову политику према Кијеву: Европа или Русија, сад или никад, све или ништа. Такав приступ укида сваки маневарски простор било којој украјинској власти.

Притисак ЕУ да се конфликт инстант реши, преговорно и без насиља, само охрабрује украјинске евро-ентузијасте да наставе да демонстрирају у страху да ће им договори с Јануковичем „украсти” прилику коју имају, да ће се вође опозиције придружити плејади корумпираних политичара.

Одлука Кремља да до даљег обустави транше новчане помоћи додатно ће иритирати проруски настројене Украјинце који ће сматрати да остају без толико жељеног кеша само због ривала с кијевског Мајдана.

Конфликт се тиме разбуктава, линије разграничења продубљују, омраза увлачи међу 46 милиона људи деликатне етничке и верске структуре.

Иако Русији не одговарају нереди у суседству, Путин би, можда парадоксално, могао да буде сасвим редак добитник украјинског хаоса. Погледајте шта се догађа када се умеша Запад, гласи аргумент руског председника кога Запад оптужује за ауторитарну власт. Тиме пред сопственим народом стиче озбиљан кредит.