Нафта подмазује (не)зависност

Огромне резерве гаса и нафте у Северном мору могу пресудно да утичу на опредељење Шкотланђана када 18. септембра изађу на референдум о независности. Зна се да велико енергетско богатство може за нацију да постане тешка клетва, а много ређе да доведе до благостања свих грађана, као на пример у Норвешкој.

Свесни овог парадокса Лондон и Единбург, две супротстављене стране када је реч о евентуалном отцепљењу Шкотске од Уједињеног Краљевства, утркују се у излагању својих аргумената.

Британска влада је јуче обећала да ће убрзати процес извлачења гаса и нафте из Северног мора, да ће у наредне две деценије у реформу нафтне индустрије уложити 200 милијарди фунти и да ће одмах основати нови регулаторни комитет који ће на својим плећима моћи да изнесе успоне и падове у ценама на светском тржишту а да се то не одрази као шок на стандард грађана.

По оцени британског премијера Дејвида Камерона, Шкотима је потребна Велика Британија како би се повећале инвестиције у скупу експлоатацију нафте и реформу целокупног сектора. У Единбургу је међутим то схваћено као назнака да Шкотска није у стању да паметно располаже својим нафтним резервама и да јој треба тутор из Лондона.

Алекс Салмонд, премијер Шкотске и највећи заговорник независности, поручио је Камерону да се не брине јер британски премијер никако није могао стећи искуство са нафтним резервама док се „замајавао по Итону” алудирајући на Камероново образовање у једној од енглеских најелитнијих приватних школа.

У кампањи пред референдум шкотска влада све своје карте баца управо на енергетско богатства. Званични Единбург обећава да ће, уколико се на референдуму изгласа независност, основати два одвојена нафтна фонда: један краткорочни којим би се ублажавале последице нестабилних цена енергената на светском тржишту и један дугорочни штедни фонд по угледу на Норвешку. Помиње се зближавање са нордијским земљама не само на економском плану. У току је честа  размена искустава у вези са социјалним бенефицијама и друштвеним моделом Нордијаца по чијем би угледу будућа независна Шкотска градила своје друштво. По Салмондовој рачуници коју радо износи у кампањи, преостале резерве црног злата веома су вредне и на сваког становника Шкотске из тих резерви отпада по 300.000 фунти.

Из Лондона међутим одговарају да Шкотска није Норвешка и да би могла да постане претерано зависна од такса и нафтног профита, а онда да вртоглаво повећава порезе или смањује јавну потрошњу кад цена нафте почне да пада.

Обе стране базирају своје опречне оцене на бази исцрпног извештаја које је направио бивши нафтни магнат, милијардер, сер Ијан Вуд, иначе Шкотланђанин. Према његовим оценама, испод дна Северног мора, у делу који сада припада Великој Британији, налази се још око 24 милијарде барела нафте. Он, међутим, упозорава да следи даљи пад производње енергената уколико се читав сектор не реформише. Профит од нафте и гаса у протекле две године био је за 40 одсто мањи  него у претходном периоду.

Према неким од последњих истраживања, Шкотланђани су великом већином опредељени да остану у склопу Велике Британије (65 одсто), док их је само 17 одсто опредељено за независност, што би се могло објаснити и недавним изричитим изјавама из Брисела, да Шкотска не може аутоматски да остане чланица ЕУ, већ да ће тај процес поновног учлањења бити тежак и неизвестан. 

Салмонд међутим наводи резултате неких других анкета по којима је разлика између сепаратиста и других све тешња.

Исход много зависи од нафтних аргумената. Да ли ће Шкоти поверовати Лондону или Единбургу, да ли им је сигурније да се угледају на Норвешку, или да се држе као до сада Лондона. За сада изгледа да је већина ипак за останак у Великој Британији, али чак и аналитичари из Лондона упозоравају да је Салмонд увек био најбољи у финишу.