Девичански извор

Зачудио ме прошлонедељни позив Моме Момовића, дипломате у пензији, да у среду дођем у њихову кућу на Сењаку, у вечерњим сатима, да у мањем кругу рођака и пријатеља прославимо 30. рођендан његове ћерке Стеле. Лепо је било када смо славили њено пунолетство, а затим и дипломирање на молекуларној биологији, али дизати здравицу на више од тридесет степени и то за "девојку у годинама" – нешто ми је ту било сумњиво.

Вучен радозналошћу, а погуран досадом и жељом да побегнем из загушљивог стана, ипак се нађох у башти лепе куће породице Момовић, међу двадесетак намирисаних и за ову прилику упарађених људи. Али, одмах ми упаде у очи нервоза домаћина, симпатичног и добродушног људског буренцета, чије је неуобичајено често трептање указивало на неку велику бригу.

И као на оним скуповима у аристократским породицама 19. века, испод раскошне крошње једног дрвета у башти издвоји се нас петоро, Моми најближих пријатеља. Нико није међу нама, као некад, пушио лулу ни зубима стезао кубанску цигару, нити намицао лорњон на око, а ни цевчио виски. Сви су постали непушачи у позним годинама, срчу само негазиране сокове и мисле на висок крвни притисак.

– Пријатељи, морате ми помоћи. Хоћу да полудим због моје Стеле, моје добре девојчице, мог злата. Шта ми вреди што је лепо васпитана, што је увек била одличан ђак и студент, кад није све ишло природним путем. Другарице су јој се забављале, поудавале, изродиле децу, а она се затварала у собу и ретко кад излазила у провод – кршио је руке наш домаћин.

– Па, шта је то, Момо, што те толико секира? Кажи нама, ми смо ти пријатељи – рече Стеван, новинар на заласку каријере.

– Срамота ме да вам кажем. Ово је сулудо, невероватно, чисти анахронизам...

– Избаци једном то из себе, човече! – нагну се к њему Јовица, бивши министар уплетен у десетак корупционашких афера.

– Стела је коначно на послу упознала финог момка, Зорана, из угледне лесковачке породице. Не само упознала, него се зацопала у њега тако да више никога не види. Обавили смо веридбу, а за неколико месеци биће и свадба – говорио је Мома са лицем тешко болесног човека.

– Па, супер, човече – улетех у разговор.

– Није супер, јер је Зоран под великим утицајем родитеља, а нарочито мајке. Једном је, врло озбиљним гласом, Стели ставио до знања да он не жели да иде у кревет с њом пре венчања, као и да његова невеста мора бити вирго интакта. То је Стелу, а и мене и моју Живку, пренеразило. Ко још данас то од неке девојке захтева, коме је то важно! – повиси тон брижни тата.

– Тише, тише, па ту код Стеле нема проблема – упиљи Стеван у Мому.

Стелин отац се ухвати за главу са обе руке.

– Ма, један дрипац још у средњој школи, на журки, а после наговора другарица и примедби да је сељанка, примитивна, одвукао је моју девојчицу у другу собу и уништио ми Стелу. То сам сазнао тек пре годину дана. Сада ми долази да нађем тог скота и да му разбијем главу. Јер, не знамо шта да радимо, како да проблем решимо, а ово је јединствена шанса да ми ћерка буде срећна – одговори Мома кроз зубе.

– Са таквим пећинским човеком, тешко ће се то остварити – чух Јовицу како говори себи у браду.

Утом дође Живка по мужа и одведе га начас код других гостију.

– Еј, људи, морамо некако помоћи пријатељу, али како? Замислите, како је то некад било. Сад се сетих једне моје момачке догодовштине од пре тридесетак и више година. Затекао сам се у стану са нешто млађом девојком. Мувао сам је неколико месеци и сад је требало да крунишемо нашу везу. Она се на каучу, гола испод ћебета, стидљиво скупљала као петопарац. Питам је шта се догађа. Она ми каже да ће јој то бити први пут. Е, кад нисам експлодирао. Па, где мени то да се деси. Отишао сам до купатила и умио се. Нисам знао како да се ратосиљам тог детета. Нисам желео да јој упропастим будућност. Ипак је она била моја девојка само за једно лето. Нисам имао озбиљне намере с њом. Док сам се пекао на ватри, зазвони телефон. Престравих се, већ је била поноћ. Уредник ме хитно звао у редакцију, јер се на острву Крк срушила "Авиогенексова" летелица са енглеским туристима. Улетео сам у собу, на брзину се обукао и малој објаснио да се догодила велика авионска несрећа и да морам да идем у редакцију. Тако сам побегао од тог девичанског извора, да себи спасим образ, а њој оставим невиност за неког сличног Момином будућем зету Зорану – исприча Стеван шта је доживео у младости.

Јовица поче да се смеје. И он је имао сличан доживљај. Није желео да постане љубавник невине ћерке својих пријатеља код којих је често долазио на ручак. Њој су лекари саветовали да се што пре "поздрави са тим симболом примитивизма". Мало је, заиста, фалило да се то догоди. Знао је, ако то учини да више никад неће провирити у ту кућу.

Добацих Јовици да том чедном причом не скрнави своју богату биографију и да је чудно да је он некад знао за морал, на шта остали праснуше у смех. Јовица се наљути и оде да се придружи неком другом друштванцету.

Рекох Моми, који дође да нас пита да ли се то њему и његовој Стели смејемо, да постоји решење за ћеркин проблем, али то је већ – превара. Објасних му да у једном граду на југу Србије лекари-специјалисти, "пластичари", веома стручно и мајсторски враћају невиност девојкама за 500 евра.