Самоћа на граници ЕУ

Биљана је сеоски менаџер и бабица, погребник и писац опроштајних говора на сеоском гробљу, трговац напуштеним кућама и надрилекар, власт и опозиција, шеф полиције, царине и тајне службе у селу Дужине. Три километра удаљено од бриселског царства, ово село је осуђено на изумирање. Таква је транзициона судбина, када се, путујући ка Истоку, нађете на капијама Запада!

Неформална лидерка сељана, која признаје да влада апсолутистичким методама, не либи се да пере под месне канцеларије. Кува нам кафицу, послужује нас хладном водом.

– Ако не предузмемо нешто, нестаћемо. Зато позивам људе да побегну из градова и населе се у нашем "малом мисту", сеоцету са најчистијим ваздухом, најлепшом климом, најдивнијим комшијама – каже Биљана Давидовски, председница месне канцеларије. Да је поменула да Дужине располаже и највећим рудним богатствима и да има најлепшу обалу, помислили бисмо да је Биљана свој манифест преузела из читанки СФРЈ.

Она постројава своје верне сараднике, као десетар на смотри пред бојево гађање. Милан Миаиловић је тракториста, бивши фудбалер који није успео на пробним утакмицама у ОФК "Београд". Сада, попут већине у крају, ради за агрокомбинат у власништву династије Ницовић. Миланова лепа двадесетседмогодишња кћерка Маја запослена је у јединој сеоској продавници, тражи мужа што даље од Дужина, макар и у Вршцу, па јој због тога намећу титулу "издајнице плавуше". Драган Милковски је сеоски џентлмен, пољопривредник врхунских манира који одбија да учествује чак и у ласцивним шалама, тако уобичајеним у време поподневних летњих одмора, када нежење заузимају позиције на дрвеним клупама испред продавнице и чекају на Молдавке које никада неће доћи.

Биљана је, уз референдумску подршку осталих сељана, одавно позвала централне општинске власти у Пландишту да убрзају процес давања земље на поклон или уз минималне цене свима који би напустили загађене, саобраћајем закрчене и отровне градове и подигли нове домове у идиличном селу, опасаном танким стаблима мађарских багремова. Сељани, њих 151, вапе за новим комшијама.

– Власници 18 напуштених кућа у селу овластили су ме да преговарам о њиховој продаји. Те куће имају прикључак за гас, телефон и треба мало новца да се реновирају. Они који су имућнији нека сруше куће и изграде нове – апелује Биљана и громогласном наредбом позива џентлмена Драгана да нас поведе у обилазак полупразног села.

На ободу пустоши, за кућу и 20 или 30 ари окућнице потребно вам је од две до шест хиљада евра. Кућерине од две хиљадарке захтевају крупна улагања или рушење, док су оне од пет или шест хиљада одмах усељиве.  

Драганова браћа су, попут већине, одавно напустила Дужине. Остао је сам, као последњи кључар дивног породичног имања. Још није пронашао жену која би се удала у селу које се некада дичило богатством, мултиетничким складом – тада се та хармонија звала братство и јединство.

– Јад и чемер. Земља сада једе саму себе. Позову из Београда, чак и са Косова. Чују да се овде дели земља. Али, чак их мрзи да дођу и виде ову лепоту. Штета, јер овде живи доброћудан свет који хоће и да се нашали на свој рачун и рачун своје несреће – показује Драган ред напуштених кућа, дворишта зараслих у траву, зарђалих гвоздених капија испред којих су се некада играла деца. Школа је напуштена 1971. године. Зграда подсећа на заборављени амбар који би добро послужио за хорор-студио, у случају да Жељко Митровић одустане од свог амбициозног плана да Шимановце претвори у филмску екстериторију Бе или Це продукције и инвестира на граници са ЕУ.  

– На парцели број 66 има више Дужничана него у селу – упозорава Биљана, алудирајући на списак "становника" на сеоском гробљу. Али, иако је за тренутак показала прве знаке дефетизма током наше посете, неформална владарка је брзо повратила офанзивни гард, и, у складу са новоговором политичке коректности, изјавила да су мештани спремни да до краја искажу знаке свог покајања према злочинима чињеним у прошлости.

Наиме, Дужине су насељавали Немци, који су напустили село после Другог светског рата. Победници су, међутим, у свом идеолошком заносу, срушили католичку цркву у центру села, па су пре две године мештани одлучили да на месту цркве подигну крст и пригодним текстом подсете на тај трагичан чин. Али, текст који је уклесан на крсту је ћирилични, тако да Биљана и њен кабинет озбиљно размишљају да поново "испишу" слова. Овога пута, латиницом.

– Учинићемо све да Дужине буду поново срећно место за оне који желе да се населе овде. Вера и нација нам нису битне – позива владарка потенцијалне становнике у оазу војвођанског матријархата. Заиста су учинили све: асфалтирали су фудбалско игралиште у центру, реновирали дом који је постао место за крштења, свадбе, разводе, сахране и уранке. Обновили су рад фудбалског клуба са дефицитом играча, па за баснословне трансфере, мерене тањирима рибље чорбе, у Вршцу купују центарфора, голмана и средњи ред.