Јанусово лице балканског национализма

Масовни протести у неколико великих босанских градова изненадили су чињеницом коју сви знамо – народ тешко живи. Демонстранти су незадовољни јер немају посао. Неки га никада нису ни имали, а други су га изгубили. Они који још као нешто раде незадовољни су условима рада, бедним платама и несигурношћу радног места. Све их заједно притиска неправда јер виде да неки могу све, а већини су затворена сва врата.

У својим захтевима не траже много. Заправо само то да им држава омогући да нормално живе. У две речи, траже „старе правице”. Међутим, од самог почетка било је јасно да је реч о протестима очајних који немају представу о узроцима сопствене несреће, који су без јасних циљева и средстава да их остваре.

Другим речима, без идеологије и организације масовни протести послужили су само као повод и згодна прилика онима који све то имају да учврсте и ојачају своје позиције. У случају БиХ реч је о националним странкама које су, свака према свом програму,тумачиле смисао и домете ових протеста. Већ према очекивању, бошњачке странке су искористиле протесте да ојачају своје унитаристичке захвате, српски политички блок сепаратистичке, а хрватски политички корпус аутономашке.

Представа о грађанском и отвореном друштву у коме су проблеми свих грађана БиХ, без обзира на њихову националност, заједнички, насукала се у плитким и провидним водама познатих политичких захтева национално утемељених странака. Национализам је још једном показао своју снагу и доказао да га локални и социјални покрети не могу озбиљније уздрмати.

Тумачења да стомаци немају националност оставила су блед утисак на мозгове у којима је нација кључна идентитетска вертикала. Сада је питање у којој мери још доминантни национализам представља препреку остварењу визије оних који читав Балкан виде као зону примамљиву за инвестиције.

Наиме, пре неколико дана у Лондону је у организацији Европске банке за обнову и развој одржана регионална конференција којој су присуствовали премијери свих држава „западног Балкана”.

Утисак је да је конференција одисала оптимизмом заснованим на подацима и прогнози да Европа излази из рецесије и да је због тога сада прави тренутак да регион покаже спремност за привлачење инвестиција. У томе би требало да помогне и ЕУ својим искуствима и програмом подршке привредним реформама у земљама западног Балкана.

У том смислу Штефан Филе је представио „нову” стратегију за излазак земаља западног Балкана из кризе. Они који прате ову област лако ће, међутим, закључити да је мало шта новог у односу на сличне препоруке које су се могле чути током последњих деценија. Основни циљ је остао исти – пораст конкурентности, што ће довести до економског раста и повећања запослености. Јачање институција и тржишне економије. Смањење јавног дуга и буџетског дефицита. Деполитизација економије и јачање владавине права која би требало да оснажи сигурност инвеститора. Смањење оптерећења за инвеститоре. Реформе у области радног законодавства. Више улагања у образовање, младе таленте и истраживачке пројекте. Стварање услова за подстицање духа предузетништва, бла, бла…

Представници инвеститора, за које се наводи да их је на конференцији било више него што су организатори очекивали, истакли су да регион има потенцијале за развој енергетике, пољопривреде, туризма. Речено је да су трошкови производње прихватљиви, квалитет радне снаге висок, а ниво инфраструктуре релативно задовољавајући. Оно што, међутим, још представља основни проблем јестеполитичка (не)стабилност региона.

Регионални политичари су, са своје стране, истакли да ће радити на успостављању повољних услова за инвеститоре и на јачању политичке стабилности. Другим речима, обавезали су се да ће радити на јачању сарадње и међусобном интересном повезивању.

Проблем о коме се, међутим, на конференцији није говорило, тиче се чињенице да су захтеви демонстраната на улицама босанских градова дијаметрално супротни од онога што чини срж предлога који су се могли чути у Лондону. Док се на улици тражи већа државна интервенција – форум нуди тржиште. Док радници траже боље услове рада и веће плате, политичари и инвеститори предлажу реформе радног законодавства и немају примедбе на постојеће висине зарада. Док раја тражи социјалу и правду, из Лондона поручују: идите и такмичите се.

Протести у Босни поново су показали да народно незадовољство најефикасније каналише и неутралише национализам. Без јасно изражене поруке о националној угрожености тешко да би Република Српска, а и било која друга република на овом подручју, остала имуна на ширење буне и „балканског пролећа”. С друге стране, свако ко с времена на време обиђе регион, јасно ће уочити да управо национализам представља главну претњу политичкој стабилности региона. Док се овај проблем не реши тешко да ће бити економског просперитета на Балкану. 

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду