Милановић, Вучић и Босна

Очекивало се да ће Хрватска, након пријема у ЕУ, отворити питање „трећег ентитета” у БиХ и то се, ономад и потврдило у Сабору. Једнодушним иступима заступника у широком спектру – од партија владајуће левице до странака опозиционе екстремне деснице,опонирао је једино посланик бошњачке мањине. Почетак таквих активности могао се, можда, препознати већ када је поводом недавних немира у бошњачким кантонима, хрватски премијер Милановић, заобилазећи Сарајево дошао у Мостар. И док су престонички медији увређено реаговали, мостарски портали су већ славили крај дугог периода у којем је „Загреб више бринуло да херцеговачко незадовољство не поремети туристичку сезону у оближњем делу јадранске обале, него судбина сународника у БиХ”.

Још од почетка деведесетих, „беиха” Хрвати су дисциплиновано политички играли према ритму из матице, а касније ходали на прстима да не би покварили њене блиске евроатлантске перспективе. Најпре су, супротно националном расположењу, по налогу из Горњег града и Каптола, „свезали барјаке шаховнице и полумјесеца” и гласали за независну БиХ, јер је то требало Хрватској како би се растеретио фронт у Славонији. Онда је уследила Туђманова игра на два колосека – Стјепан Кљујић у председништву БиХ у Сарајеву и Мате Бобан на челу Херцег-Босне у Грудама. Затим је, опет по налогу из Загреба, Вашингтонским споразумом, Херцег-Босна утопљена у бошњачко-хрватску Федерацију, уз лажно обећање конфедерације са Хрватском. И, на крају, Вашингтонски споразум је интегрисан у Дејтонски, а Федерацији припојена РС. Истина, током протеклих готово четврт века било је и извесних испада. У јесен 1993. Хрвати су заратили са савезницима Бошњацима. А на размеђи 2000. и 2001. Херцеговци су одржали референдум за „трећи ентитет” чији резултат је изазвао упад међународне полиције у „Херцеговачку банку” у Мостару из које је конфискована позамашна финансијска основа хрватске аутономије. Све у свему, бесконачно тактизирање између диктата из матице, локалних интереса и комшијских захтева, „беиха” Хрватима је донела „дупло голо”. Остали су без Херцег-Босне, а у Федерацији им националне представнике бирају бројчано надмоћни Бошњаци. Било је само питање времена када ће европска Хрватска, уз подршку Ватикана и Берлина, ипак нешто предузети.

У Босни се већ две деценије све врти у кругу и није непознато на какве ће реакције наићи здружени покушај матице и дијаспоре, да се оживи „трећи ентитет”. Бошњаци за сада одбијају и да разговарају о „Херцег-Босни”. Позивају се на неприкосновеност Вашингтонског споразума и, за ову прилику, чак и Дејтонског, који иначе обично помињу као „међународну легализацију геноцидне Републике Српске”. А неки њихови лидери прете ништа мање него оружаном реакцијом. У Српској око тога постоје само тактичке разлике: док власт пружа подршку хрватској аутономији у прилог децентрализацији, опозиција је склонија да се комшијама препусти да сами решавају своје међусобне проблеме. Извесно је, такође, да ће ЕУ, бременита бројним унутрашњим политичким и економским проблемима, бити против било каквих промена, упркос америчким притисцима да у Босни коначно пресече у прилог централизације.

Ново је, међутим, да су се европска Хрватска и проевропска Србија после толико година, одједном и истовремено, „присетиле” да су гаранти Дејтонског споразума и да имају међународну обавезу да се мешају у Босни. Податак да је хрватски премијер бануо међу херцеговачке прваке у Мостар и „србијански” вицепремијер изненада угостио Додика и Босића у Београду да би спречили ширење немира из бошњачких градова у РС и „Х-Б”, представља недвосмислену манифестацију поверења Брисела у лидере „нове чланице Хрватске” и „старе кандидаткиње Србије”. Да ли ће добити прилику и да, рецимо, понуде план за излаз из босанског ћорсокака по коме Бошњаци неће морати да страхују од распада Босне, Хрвати да трпе мајоризацију у Федерацији, Срби да се брину за опстанак РС? Када би и Вашингтону и Бриселу заиста био само циљ да у Босни постигну мир и стабилност, уз демократијуи људска права, самоодрживост и развој, онда би било сасвим свеједно да ли ће се то постићи у унитарној држави, у конфедерацији три републике или у три одвојене државе.

Али, да не идемо предалеко, довољно би било да се, после 20 година неуспешног гурања ка централизацији, покуша са децентрализацијом. Најреалније је, међутим, да се у евроатлантској политици према Босни неће ништа битно променити, али и да ће лидерима Хрватске и Србије бити гурнут „врућ кромпир” да нађу формулу за „немогућу државу”. Сумњало се да су Туђман и Милошевић делили Босну, али је извесно да су управо њих двојица, а не Бобан и Караџић, заједно са Изетбеговићем у Дејтону поново склопили ту исту,линијама фронтова растурену,Босну. На основу тога се, већ према потреби, њиховим наследницима на челу Хрватске и Србије може признати међународни легитимитет и да ревидирају анекс IVДејтонског споразума. Невоља је у томе што решење за Хрвате може бити само боље, а за Србе и горе. Дискусија у Хрватском сабору слути на то, једнако као и Вучићева изјава да се „у Немачкој интензивно баве Босном”, да је „Босна највећи проблем” и, посебно, да њему „недостаје памети да нађе решење”!

Професор универзитета