Сликар или научник, шта ли ће бити?

Душан Кртолица је сасвим обичан дечак. Једанаестогодишњак, ученик петог разреда Основне школе „Лаза Костић” у Новом Београду. И нико у први мах не би помислио да у себи крије две врсте генијалности. Способност да без грешке „скине” Дирера и да из главе прецизно нацрта више хиљада животиња, праисторијских и данас постојећих, на основу тачних карактеристика. Као и умешност да све те зверке, птице, бубе поброји, са периодима кад су настали, навикама исхране и парења...

Па чак и ако је неко Душана већ видео на ТВ-у, оно што ће од њега чути уживо надалеко премашује виђено. Можете га срести сваке недеље пре подне код Чарлија, тачније сликара Зорана Чалије, чију школицу похађа.

Школа је мала, а много ђака, ђачких родитеља, много штафелаја, столица, завршених радова, још „невиних” сликарских платана... Али Душана чека место, одмах поред друга Алексе Кисића, такође врло талентованог цртача и одличног ђака.

– Они су ми као Леонардо и Микелађело – пореди их Чарли уз смешак са двојицом ренесансних ривала и великана уметности. Међутим, такмичења овде нема па дечаци пријатељски ћућоре док на белим папирима полако настају две независне приче. Кад се умори од задатка (једна од графика Дирера), Душан црта геранука, њему „омиљеног међу шупљорогим преживарима”, а Алекса свира гитару (у дуету са наставником). Да је лепо време, а не киша, Чарли би их све „отерао” на 15 минута до игралишта.

Душану, како каже, прија слава, али је за разговор је спреман и отац Драган.

– Почео је да црта са две године и на то нисмо обраћали пажњу, иако су то често били препознатљиви облици попут кита, а не жврљотине – каже отац. Призори кита су се понављали, а онда је Душан на свом још „бебећем” језику почео да о киту и прича. Тада су родитељи схватили да мали Душан репродукује делове научних емисија са телевизије. Увидели су да ништа није „безвезе”, већ да има озбиљан контекст.

Пасија према цртању све већег броја животиња је расла, па је породица Кртолица недељно трошила табак (500 комада) папира.

– Он би почео, па ако му се не би допало, цртеж је бацао и прелазио на нови – сећа се Драган синовљевих уметничких прапочетака. Карактеристично за тај период је било то што је малиша видно уживао у свом свету. Да ли у немачкој шуми из еоцена пре 49 милиона година или у дубинама данашњег Атлантика, зависило је од расположења. Додуше, тачне локације и датуме својих путовања Душан је сазнао тек коју годину касније, кад је за рођендан добио (скупу и обимну) енциклопедију о животињама.

Већ са четири га је мајка довела код Чарлија. Чисто да види да ли родитељска љубав умишља таленат или дар реално постоји.

– Нацртао сам градилиште и пар булдожера и багера, и Чарли ме је примио иако сам био много млађи од остале деце – смеши се дечак безазлено. А заправо је чудно што се уопште тога сећа, а камоли што је са четири знао да нацрта ове гломазне скаламерије. Међутим, то је сасвим мало чудо у односу на друга која нас тек чекају.

Од набрајања „разних” преткамбријума, камбријума, ордовицијума, јура и других геолошких периода кад су настали разни организми, које Душан „рафално” сортира, слушаоца уме да заболи глава, јер превише је нових података, а он жељно чека знак да настави.

Као неки мађионичар који тражи да извучете карту, он захтева да изаберете врсту, садашњу или пређашњу, чије навике ће спремно изнети до танчина. Душан има и омиљену теорију настанка Земље, док га универзум нарочито не занима.

– Он све памти, а ништа не заборавља, и тако само попуњава шупљине – отац је и даље импресиониран количином знања која стаје у ту малу главу. Наша би, већа, чини нам се, до сад експлодирала од притиска.

Тако снажни таленти траже опредељење, али за то је још рано. Душан би, ипак, бар малчице радије да постане зоолог, него сликар. Тај први дар се бруси у дијалогу са наставницима, службеницима Природњачког музеја, ренџерима заштићених паркова, али се већ сад дешава да зна много више од „претпостављених” из тих установа. – Једном је цртао на плажи, а двојица људи загледала и дивила се. Испоставило се да је један професор на Академији у Крагујевцу који је тврдио да Душан црта боље од студената –  поткрепљује отац сликом с плаже развој друге, паралелне „каријере”. Додали бисмо да црта много боље и од многих професора, ал’ се тако разбуктава сујета.

За тај појам Дуле још не зна, нити га осећа. Он црта као да се игра.

– То и јесте суштина стваралаштва – игра, као непрекинута нит са детињством – објашњава Чарли. И додаје да је и свака школа добра, а више наставника значи богатију надградњу.

Мали научник сликар је до сада већ имао три самосталне изложбе. Једну у београдском Студентском културном центру, па у Врању и Сурдулици. Биле су веома посећене, а ускоро је Душан постао најпознатији једанаестогодишњак у Србији. Око њега су се отимали медији, стизали су многи позиви за излагање у иностранству, стекао је 5.000 „френдова” на „Фејсбуку”. Са овим последњим „четује” на разним језицима, а кад запне, ту је „Гуглов” преводилац.

– Многи траже и да купе Душанове цртеже, али ми на то не пристајемо. Кад порасте, сам ће одлучити шта ће и како ће – објашњава отац, за сада задужен и за контролу ФБ пријатеља. Дулетови снови иду у другом смеру: он би да направи енциклопедију животиња у којој би он саставио све одреднице и направио све илустрације. А сан над сновима му је да открије нову животињску врсту, вероватно на још неистраженој Папуа Новој Гвинеји.

– Научници некад и не знају да су открили нешто ново док га добро не изуче. Или по предањима знају, рецимо, како се то створење ’ваби’ и онда га маме на разне начине – објашњава Душан ток научног процеса.

„Дупли геније”, сад га већ можемо тако звати, пошто не знамо прикладнији термин, прати сва научна достигнућа, нарочито археолошка, свима им се диви, али издваја аргентиносауруса пронађеног у Патагонији, највећег од свих диносауруса који је као младунче добијао на маси по 40 кила дневно.

– Иако многи мисле да су у праисторији живеле много крупније животиње, управо је данас на планети највећа врста од постанка – плави кит – као прави научник Душан разбија још једну од заблуда.

Премда све животиње воли, има једне које се плаши, а то је арктичка медуза.

– Највећи кошмар ми је слика да зароним у њихово јато – признаје дечак. Питамо га да ли постоје реалне шансе да се то догоди, мислећи првенствено на даљину и неприступачност Арктика.

– Врло је вероватно, срешћу се са њима да превазиђем свој страх – Душанова вера нема везе са раздаљинама. 

Али проћи ће још неко време док до тога не дође, које ће Дуле искористити на најбољи начин. Сад се још мази са родитељима, али ће ускоро проширити интересовања. Срећом па има мало изгледа да нешто промени његову добру ћуд. И хумор, углавном окренут према себи, који чини да одличан цртеж гориле прогласи за аутопортрет.

Приметили сте да нисмо пуно рекли о начину Душановог цртања, о тим фантастичним, а реалним приказима фауне? О тананим детаљима који као да теку с врха Дулетовог фломастера? Што трошити речи, кад имамо слику, много убедљивију од ликовних критика?

 -------------------------------------------------------------------------

Месождерка

На Душанову изложбу у Сурдулици дошло је много света, а међу њима и чувари резервата природе Власинског језера. Након званичних признања, хтели су Дулету и нешто да покажу. После вожње по вијугавим путевима, по јаком пљуску, изашли су на место где се скрива ендемска врста месождерке, власуља.

– Био сам јако узбуђен, иако се радило о биљци, јер је мало које дете имало прилику да види ову ендемску врсту – објашњава Душан, а реч „дете” тешко иде уз остатак текста.