Наша глава је свемир у малом

Културни центар Новог Сада, у библиотеци „Џепни анаграм”, објавио је нову збирку песама Ане Ристовић (1972), под насловом „Метеорски отпад”. До сада је објавила пет песничких књига: „Сновидна вода”, „Уже од песка”, „Забава за доконе кћери”, „Живот на разгледници” и „Око нуле”. Њена поезија превођена је на енглески, немачки, словачки, македонски, словеначки, пољски, бугарски, шведски, шпански, француски и фински језик. Добитник је наших најугледнијих књижевних награда.

У песми „Златни отпад” говорите о настанку света. Ближа вам је Дарвинова теорија, него религиозна тумачења?

Поезија, углавном, говори сликама. Метафорама. Идејама. Не служи се никада сувише јасним порукама. Њен говор је обично вишезначан. Чак и када су слике којима се користи сасвим јасне, она, попут сечива, запара кожу читаоца, не би ли у њему пробудила размишљање и емоције. Вишезначност. Читалац може размишљати и о Дарвину, и о постанку света, Богу и постању, али ако питате песника, рећи ће вам: како вам драго.  

Стављате знак једнакости између нашег мозга и универзума. Да ли то значи да је читав свемир, у малом, у нашој глави?

Поједине песме из „Метеорског отпада” инспирисане су природним феноменима и законима, јер, кад боље размислимо, наш организам је и физички – природа, као и свемир у малом. Фотографије универзума и скенер људског мозга које је начинио један научник са америчког универзитета и поставио их једну до друге, скоро да су идентичне. Довољне су биле за моју песму, али и за дубок уздах. Не само да је наша глава свемир у малом, већ смо то и ми у потпуности, али, нажалост, тога смо тако ретко свесни, или уопште нисмо, заборављамо то. На крају крајева, упоредите само отиске својих прстију са годовима дрвећа. Нема ту неке велике разлике, животни пресек је исти као и њихов отисак. И то је песма по себи.

Срце (храм љубави), кажете, оно је последње што остане од човека. Душу не помињете?

У песми из које сте извадили ово срце, макар оно било и храм љубави, за које кажем да као не веће од јагоде у трави, последње остаје након што писање песама одузима годинама или деценијама један по један део песниковог тела, учинила сам један ироничан осврт на само стварање и пре свега на, тако присутан, мистификаторски однос самих песника према писању. Лично сматрам да стварање у већини случајева обнавља, а не да одузима. Душа нам је свима понекад у носу, понекад у петама, понекад међу зубима, понекад међу ногама, понекад за леђима, имамо ли среће – на свом је месту, а често нам је и на врху језика, тек тако.      

Људи су постали инвалиди: сви су везани за столице. Хоће ли седење пред компјутерима довести до потпуног отуђења?

У основи интернет културе и комуникације, негде дубоко, у свима нама који смо њени корисници, остаје усађено оно питање које је поставио кинески филозоф Чуанг Цу, када је рекао: „Сањао сам да сам лептир који лепрша овамо-онамо, са жељама и мислима што их има лептир. Знао сам само то да следим обичаје које следи лептир и био сам посве несвестан своје људске природе. Одједном сам се пробудио и лежао у кревету. Сада више не знам јесам ли био човек који је сањао да је лептир, или сам био лептир који сања да је човек.”

С једне стране, нове технологије доприносе извесном отуђењу, а са друге, невероватном, брзинском приближавању и људи и удаљених светова. Понекад не знамо да ли постојимо изван у јавности објављеног, или смо можда оно што та јавност чини од нас? Има ли нас изван фотографије на којој смо, или смо баш на тој фотографији заувек довршени и замрзнути? С друге стране, захваљујући интернету, поезија коју више скоро нико неће да објављује путоваће до свих нас, лако, као лептир. Хвала богу да постоје компјутери и интернет. Човек је инвалид само онолико колико не уме да самог себе изрази, пре свега емотивно.

Мајка рађа лото-лоптицу, с бројем – нула. Сумњате и у сврсисходност материнства и продужење врсте?

Морала бих прво да приупитам дух Буњуела шта би одговорио на ово питање, да су му га поставили, па да вам онда шапнем. А о сумњи у продужење врсте, уместо песника, питајте ове из „Монсанто” компаније и сличне.

Не постоје лепа људска тела, као пре две деценије, кажете, већ само расути органи. Све се распада као на сликама Љубе Поповића?

То је веома песимистичан поглед на свет, који ми предочавате. Кад већ говоримо о лепоти, подсетила бих на једну најлепшу и најведрију а „постапокалиптичну” песму, која говори о смислу читавог овог нашег постојања, па чак и да је дошло до тога да се све распада. То је песма Чеслава Милоша – „Песма о крају света”: „На дан краја света/ пчела кружи око цвета драгољуба,/ рибар блиставу мрежу поправља./ У мору скачу весели делфини./ Врапци чаврљају у детелини ...

А они што чекали су муње и громове/ разочарани су.” Чеслав је рекао овом песмом све. За случај стварне апокалипсе, мудри Скандинавци, тачније Норвежани, у дубини арктичког архипелага Шпицберген, на којем је својевремено боравио и наш Црњански, изградили су нову „Нојеву барку”. У њој су смештени, на чување, узорци свих семена, као и генетски материјал да би се спречио нестанак усева у случају глобалних катастрофа, као што су нуклеарни ратови, пад астероида, или глобално отопљавање. То је песма. Свет се никако не распада.

Нисте баш оптимиста: садашњост је суморна, а ни будућност неће бити боља. Шта виде ваше рендгенске очи?

Оптимиста сам што се тиче цивилизације, као и продужења врсте о којој сте ме питали, али сам песимиста што се тиче употребе и продужења употребе језика. Мислим да ћемо можда ускоро морати да се изнова учимо говору, оном основном. Или нам ни језик више неће бити потребан, јер ускоро ће значења оних речи која су нам сасвим логична, већ следећој генерацији бити непозната и сувишна.