Ослабљена моћ Путина

Украјинска збивања, ма колико се тицала само житеља ове бивше совјетске републике, показала су и да толико истицани политички утицај руског председника Владимира Путина на овим просторима није у потпуности неприкосновен. Да ли је узрок томе чињеница да се Путин, у случају Украјине, ослањао на непоузданог и, како се показало, дубоко корумпираног Виктора Јануковича или једноставно неке ствари није било могуће спречити, остаје светским аналитичарима да ломе главе.

Не треба сметнути с ума да је у недавном „окршају са западњацима” у Уједињеним нацијама, а поводом Сирије па и Ирана, Путин себе промовисао у светског миротворца. Наравно, његови противници нису ту оцену прихватили, а као прилика за одговор указала им се управо хаотична ситуација која у Украјини влада, практично, још од „наранџасте револуције” 2004. године.

Два су основна момента у спољној политици Русије: заштита руских интереса свугде где они постоје и мирно регулисање конфликата у оквирима међународних организација. Упркос опстајућој подели света на „црну” и „белу” страну, Путин не жели сукоб са Западом. Он жели да се прикаже као способан партнер који може да одигра кључну улогу у решавању многих светских проблема. Уосталом, то је показао и у случају Авганистана, дозволивши америчким трупама на тамошњем бојишту да се снабдевају неопходним материјалом преко руске територије. Такође, није оклевао да се наметне као један од незаобилазних чинилаца у решавању блискоисточних проблема.

Према речима политиколога Николаја Мацучија, гледано из угла Запада, Путин представља комбинацију Јосифа Висарионовича Стаљина и цара Петра Великог, са једином жељом да заоштри односе на релацији Исток–Запад. Наравно да су ствари далеко сложеније и данашњи Руси су свесни да свет из 2010. није исти као онај из осамдесетих година и доба „хладног рата”.

Спољнополитички концепт који је сачинило руско Министарство иностраних послова подразумева вишестрану сарадњу као један од кључних ресурса у спољној политици. Путин настоји да Русију представи као алтернативу америчком и кинеском путу рачунајући на промене које се свакодневно дешавају у свету, а посебно када се имају у виду финансијска криза која је захватила велики део западне хемисфере. У таквим околностима међународна сарадња па и солидарност представљају једини излазак из глобалних невоља.

При томе Москва ипак не крије да је простор бившег Совјетског Савеза територија над којом она има већа права од западних сила. То се показало на примеру Грузије, а могуће и Украјине која тек тражи своје место под европским сунцем. Украјина је постала део Русије 1654. године и мешање неруских земаља у њену судбину било би једнако мешању Русије у односе британских држава Шкотске и Енглеске.

Путинова идеја је стварање Евроазијског савеза (састављеног од бивших совјетских република), организације која би могла да буде равноправан партнер садашњој Европској унији, што би, по његовом мишљењу, само допринело бољој и активнијој сарадњи две стране. Успешан пример Шангајске организације за сарадњу показује да Путинова идеја није лишена основа и да, између осталог, и захваљујући индустријској компатибилности бивших совјетских држава, има шансе.

Планови руског председника имају смисла и када се има у виду да у овом тренутку у највећој држави на свету не постоји политички лидер који би могао да угрози његову водећу улогу.

Дешавања у Украјини свакако су пољуљала самоувереност Путина. Јер демонстрације у овој земљи не тичу се само етничких Украјинаца већ и огромног броја Руса који овде живе. Посебан пример је полуострво Крим где је руско становништво чак већинско. Управо стога Путин је пред дилемом како да реагује. Он свакако не жели рат против суседа јер је свестан да би по првом испаљеном метку реаговали политички и војни кругови на Западу. А то би цео свет могло да уведе у нову несагледиву катастрофу.

Очигледно је, такође, да ће руски председник морати да будуће преговоре води са новим украјинским председником и новим парламентом чији избори су заказани за 25. мај. У међувремену и једна и друга страна морају да рачунају на могуће провокације агресивно настројених група којих има и међу Украјинцима и међу Русима. Неизвесно је како ће протећи тај период украјинског политичког вакуума. Ипак остаје утисак да је руски утицај на будућа дешавања у комшилуку ослабио. Питање многих светских политичара сада је да ли ће Путин тај умањени утицај успети да поврати и на који начин.