Оскар у Београду

Још пре нешто више од десет година, померивши свој традиционални термин са јануара (време школских распуста) на фебруар, челници београдског Феста програмски су почели да се понашају као да је додела Оскара измишљена због Феста. Ево Феста, ево и Оскара. Фестивалски и дистрибутерски вуци сити а и фестовске овце су на (исплативом) броју, упркос чињеници што је „раја“ на разне начине ( па и на оне нелегалне), номиноване филмове за Оскара већ гледала, јер ко ће да дочека Фест и дистрибутере да се смилују.

 Ипак, од Оскара на Фесту има вајде. Ево, примера ради, где би сте то размишљали и разговарали о чињеници да сте на 42. Фесту видели амерички (америчко-британски) филм о ропству који је пре неко вече на додели Оскара проглашен не само најбољим, већ је ушао и у историју јер се догодило да његов аутор Стив Меквин, британски редитељ афричког порекла, постане први црни редитељ којем је пошло за руком да освоји ову најпожељнију позлаћену статуу!

 „Slowly butsurely“ (полако али сигурно), рекли би Американци. Ропство је укинуто још (тек) 1865. а и ово је тек (чак) 86. додела Оскара. У међувремену се догодио и Обама, као први црни председник у америчкој историји. Од када је он на трону у Белој кући и Холивуд је почео да се мења. Теме, које су до недавно биле „незанимљиве“ филмским финансијерима и спонзорима, тим истима су постале и пожељне и исплативе, а доказ су управо прошлогодишњи филмови „12 година ропства“ Стива Меквина (ропство) и „Батлер“ Лија Денијелса (ехо ропства у 20. веку).

 Да су омекшали и традиционално прилично конзервативни (и у већини времешни) чланови Америчке академије за филм, који чине гласачко оскаровско тело, алудирала је и водитељка церемоније Елен Деџенерис, која се још на почетку запитала ко ће освојити Оскара  и сама одмах одговорила „Прва могућност је „12 година ропства“, а друга – ако тако не гласате, сви сте ви расисти!“.  Другим речима – овај филм није ни могао ни смео да се заобиђе! Ни због теме ни због продуцента. А продуцент је холивудска мегазвезда Бред Пит (има и малу улогу у филму). Оскар је, заправо, његов, јер награда за најбољи филм иде продуценту.

 Меквинов филм „12 година ропства“ спада у категорију амбициозног, великог и важног филма, са којим се унапред рачуна на освајање Оскара. Тематизујући период ропства у Америци, филм на известан начин приказује и патологију расизма. Меквин се према теми и према самој истинитој причи, која је заправо епска адаптација аутобиографске одисеје талентованог виолинисте Соломона Нортупа (Оскар и за адаприрани сценарио), слободног роба продатог у ропство у Лујзијани, односи са пијететом.  Међутим, иако је у овој реткој кранизацији срамотне историје САД спојио је важну тему, друштвени ангажман и неоспорну креацију, изоставио је оно непоходно – истинске, искрене емоције. Рецимо, оног типа какве су биле у чувеном серијалу „Корени“  о робу Кунта Кинте.

 Стив Меквин као првобитно видео-уметник склон стилизацији, а потом и редитељ естетизованих филмова „Глад“ и „Срамота“ и у овом случају је више окренут спољашњем ефекту (бројни прикази садистичких, крвавих бичевања и бруталности) и патњи тела, него уживљавању у унутрашње пределе душе својих мученичких ликова. Једноставно, у филму „12 година ропства“ не осећа се редитељева емпатија. Сем повремених изузетака готово сви прикази су, иако композицијски, визуелно и колоритно непогрешиви, остали на нивоу документацијске слике дванаестогодишњег страдања главног јунака.

 Ово је филм без страсти, сигурно ушушкан у амерички мејнстрим и без дубље и шире аналитике. Баш по мери Бреда Пита.