Широм затворених очију

Ако у нашем друштву о нечему постоји консензус, то је о чињеници да је Србији преко потребан искорак из матрица по којима делујемо у последњих двадесетак година. Природно је било очекивати да ће се овај консензус о неопходности дисконтинуитета појавити у току изборне кампање у виду конкретних и разрађених предлога странака, јер нема прикладнијег момента да се обзнани промена од ситуације у којој се тражи мандат за вођење државе. Странке нас у том погледу нису разочарале, тако да смо чули многе корисне и дубокоумне поруке: да је за нешто време, да не треба само да се ради већ да је корисно и да се живи, да су Београд људи, да треба да верујемо у светлу будућност и да је, на крају крајева, добро имати визију. Шалу на страну, јесу поменуте социјална правда, фискална дисциплина, борба против корупције, али се није стекао утисак да је политичка елита свесна размера провалије у којој се налазимо и да има идеју како да се из ње извучемо.

Питање свих питања јесте како активирати развојни потенцијал Србије, то јест валоризовати њен идеалан географски положај. Наша земља се налази између Панонске равнице и Медитерана, између Црног мора и централне Европе, представља такође коридор између Западне Европе и Турске. Тиме су се стекли неки од условада Србија буде важно транспортно, енергетско и телекомуникационо чвориште овог дела света. Београд тако има потенцијал да буде берзански и финансијски центар Балкана, што је уосталом и био за време СФРЈ. Људски фактор је, међутим, поништио све шансе које нам је географија великодушно понудила. Железница, кључна за међународну трговину, која треба да представља крвоток привреде, готово је у неупотребљивом стању: електрицифирано је мање од трећине мреже, а на већини пруга максимална дозвољена брзина је мања од 60 километара на час. Једна мања странка, која се хвали својим „модернизаторским” карактером, упорно инсистира на смањењу улагања у железницу, која су узгред у протеклој деценији била седам пута мања него улагања у путну инфраструктуру. Напуштањем железнице, Србија би се у економском смислу вратила у 19. век, што се тешко може протумачити као модернизаторски захват.

Ту се фаталне препреке за развој Србије не завршавају. Срце београдске економије, простор велике дунавске луке, конвертован је у земљиште за „луксузно стамбено насеље”. Уместо да се отчепи кључна трговинска артерија престонице и ревитализује лука, чиме би се Београд вратио на светску економску мапу и привукао озбиљне пословне кругове, планира се изградња нових апартмана и тржних центара. Град, који би могао да буде балкански Ротердам, претворио се последњих година у центар јефтине забаве и шпекулантске станоградње.

Још једна од заблуда која се форсира у кампањи, а скупо би коштала пореске обвезнике, јесте изградња београдског метроа. Поред делимичног растерећења гужви на улицама, метро ће престоницу и целу Србију увући у спиралу нових економских проблема. Београд је сувише мали да би могао да гради сложене системе градског саобраћаја као што је метро. Обим економске активности, запослености и густина становања не оправдавају овакву инвестицију. Уместо тога, јефтином површинском градском железницом могли би се интегрисати сви видови транспорта и омогућити ефикасан претовар робе између луке, аеродрома, железнице, камионских и контејнерских терминала. Иста градска железница служила би у дневном режиму за превоз путника, а у ноћном за транспорт робе и градско снабдевање. Таква градска железница, уз коришћење постојеће железничке инфраструктуре, не би коштала више од једне једине линије метроа.

Поред чињенице да у кампањи нисмо чули конкретне предлоге за овакав свеобухватан развој Србије, жмури се пред можда најкобнијим проблемом. Сваке године број становника Србије је за 60.000 мањи. Демографскакривуља која је осамдесетих годинапрошлог века кренула надоле у Војводини, а деведесетих се проширила на целу Србију, није престала да се спушта. Разлози за ово су вишеструки, од климе несигурности и песимизма која се запатила у друштву, преко одласка младих у иностранство до загађености животне средине услед неадекватне енергетске политике (главни енергенти лигнит и јаловина). Према неким проценама, 2050. године Србија ће имати само 5,2 милиона становника. Имајући ово у виду, уз чињеницу да кључни материјални процеси у нашој земљи не производе додату вредност и то да нису створени услови за снажан економски искорак, јасно је да је Србији неопходан нови план развоја и програм националне обнове.

Постојећи трендови су неодрживи. Пред нама је избор – да се суочимо са овим изазовима, отворимо очи и изнађемо елементе за одрживи развој или да се уљуљкујемо у лажној стварности коју упорно креирају медији, полуинтелектуалци и тајкуни.

Програмски директор ЦИРСД