Развлашћивање градоначелника

Градоначелници, односно председници општина у Србији, који би требало да буду изабрани на локалним изборима, чије се расписивање очекује до краја године, готово ће сигурно бити бирани посредно, у локалним скупштинама. Иако још нису донети нови закони о локалној самоуправи, локалним изборима, главном граду и територијалној организацији Србије, па самим тим нема ни говора о датуму гласања, међу странкама преовладава мишљење да би се приликом избора челних људи у градовима и општинама требало вратити на систем који је важио до локалних избора 2004. године.

Такав је став и ресорног министра Милана Марковића (ДС). Он је у интервјуу "Новостима" изјавио да би будуће председнике општина требало да бирају локални одборници, који би, међутим, уместо по досадашњем пропорционалном систему, убудуће били бирани по већинском систему, на непосредним изборима.

На тај начин изабрани председници општина били би у доброј мери развлашћени, а извршна власт била би пренета на тело који би заузимало место некадашњег извршног одбора и његовог председника.

А по још важећем Закону о локалној самоуправи, овлашћења градоначелника, односно председника општина, нису мала, а једна од карактеристика је и да је веома тешко смењив. Према речима стручњака, његов положај би, веома грубо, могао да се пореди са положајем председника Америке, с обзиром на то да у свом раду није ограничен локалном владом, јер садашња општинска већа немају ни приближно овлашћења некадашњих извршних одбора по градовима и општинама.

– Градоначелник, односно председник општине, шеф је извршне власти, а општинска већа су више консултативни органи – каже за "Политику" Родољуб Шабић, некадашњи министар за локалну самоуправу, за чијег је мандата и усвојен актуелни Закон о локалној самоуправи.

Ништа без потписа градоначелника

Градоначелник је, наиме, наредбодавац за извршење буџета, што значи да је за свако издвајање новца из буџета потребан његов потпис, или потпис особе коју он овласти. То може бити заменик градоначелника, у неким местима и помоћници или градски менаџер.

– Теоретски, градоначелник може сам да одреди где ће отићи паре из буџета, може сам да одреди која ће се обавеза прво плаћати … – каже Шабић.

А кад је бар о већим градовима у Србији реч, у њихове буџете слива се доста пара које треба расподелити.

Буџет Београда за 2007. разумљиво највећи је и износи око 64,4 милијарде динара. За њим следи Нови Сад са буџетом од скоро 12 милијарди динара, нишка градска каса "тешка" је око пет милијарди динара, а за око милијарду динара је мањи буџет града Крагујевца.

Проблем може да настане и када, рецимо, градоначелник одбије да потпише да се за одређени пројекат који је прошао кроз скупштину издвоје паре из буџета. У тој ситуацији могуће је да реагује и ресорно министарство или буџетска инспекција, а није искључено ни покретање иницијативе за опозив градоначелника у локалној скупштини. То је, међутим, за саму скупштину веома рискантан потез. Уколико би у локалном парламенту већина била за смену градоначелника, та би одлука морала да буде потврђена и на референдуму. У случају да та одлука не буде потврђена на референдуму, распушта се скупштина. И једно и друго се последњих година догађало.

Према Закону о локалној самоуправи, председник општине, поред осталог, именује и разрешава свог заменика уз сагласност Скупштине општине, председава општинским већем, непосредно извршава и стара се о извршавању одлука и других аката Скупштине општине, усмерава и усклађује рад општинске управе, предлаже постављење и разрешење начелника општинске управе, односно начелника управе за поједине области…

То, заправо, значи да локална скупштина мора да за одређену позицију изгласа онога кога јој градоначелник предложи. Уколико се то не догоди, а градоначелник одбије да предложи неког другог за исту функцију, општина, односно град упада у блокаду и прети јој увођење привремених мера.

До доношења закона неопходних да би били расписани локални избори, у странкама не желе превише да говоре о овој теми. Све ће то, како кажу, доћи на ред после летње паузе, почетком септембра.

Једна од последица, готово сигурног, посредног бирања челних људи у општинама и градовима, биће изостанак директних дуела најјачих страначких кадрова на локалном нивоу. Према незваничним информацијама, управо то и јесте један од циљева измене закона о локалним изборима и локалној самоуправи, који желе да постигну странке тренутно владајуће коалиције, пошто намеравају да по сваку цену избегну директно сучељавање са кандидатима Српске радикалне странке на евентуалним изборима за прве људе, бар највећих градова.

С ким пред радикале

Чини се да су за странке владајуће коалиције тренутно два највећа проблема кандидати за градоначелнике Београда и Новог Сада. Извесно је, наиме, да би у случају нових непосредних избора за градоначелника Београда кандидат радикала био генерални секретар СРС Александар Вучић, који је на изборима 2004. године изгубио у другом изборном кругу од Ненада Богдановића (ДС) за мање од 10.000 гласова.

Са друге стране, изгледа као да Демократска странка, Демократска странка Србије, Г17 плус и Нова Србија, појединачно тренутно у главном граду немају "слободног" кандидата који би гарантовано могао да победи Вучића. Сви потенцијални учесници у трци за градоначелника Београда, који би имали добре изгледе да надвладају кандидата СРС, већ су ангажовани на функцијама на републичком нивоу. Подсетимо, најчешће су у том смислу спомињани високи функционери ДС-а Драган Ђилас и Драган Шутановац, обојица министри у садашњој влади. И то је, међутим, више било у контексту преговора у вези са састављањем Владе Србије после јануарских избора, када се калкулисало да би један од њих двојице могао да остане без министарске фотеље како би представљао странку на изборима у Београду.

У другим странкама које чине садашњу републичку владу није чак ни разрађиван сличан сценарио. Иако се ни у једном тренутку није говорило о томе да би ДСС, Г17 плус и НС подржали кандидата демократа у Београду, истовремено није калкулисано ни са њиховим потенцијалним кандидатима за градоначелника. Само се у неформалним круговима могло чути да би можда најлогичније било да се тог посла прихвате председници градских одбора ДСС-а и НС-а Александар Поповић и Борислав Боровић. И њих двојица су, међутим, ангажовани у новој влади – Поповић је министар за енергетику, а Боровић помоћник министра за инфраструктуру.

Што се Новог Сада тиче, за сада се, чак ни незванично, није могло чути име неког потенцијалног кандидата из такозваног демократског блока који би изашао "на црту" актуелном градоначелнику Маји Гојковић из СРС-а.

С друге стране, ако се буде ишло на посредно бирање градоначелника у локалној скупштини, готово је сигурно да ниједна странка неће имати довољну већину да освоји довољан број одборника како би сама поставила и градоначелника. Истраживање Центра за слободне изборе и демократију (Цесид), спроведено пре око месец дана, наиме, показује да расположење бирача према политичким партијама у јуну није било битно другачије од оног забележеног на јануарским парламентарним изборима. Од приближно 2,2 милиона бирача који би гласали на наредним локалним изборима, према истраживању Цесида, за СРС би гласало 32 одсто, за ДС 26 одсто, за ДСС 13 процената, за СПС 8, за ЛДП 6, за Г17 плус 5 и за СПО 3 одсто.

Истраживање се односи на територију уже Србије, без Косова и Метохије. И у Београду је ситуација, како показују интерна истраживања по странкама, као пресликана из јануара ове године, што значи да су ДС и СРС готово изједначене. На парламентарним изборима радикали су, наиме, добили готово 30.000 гласова више од демократа.

Ситуација би, можда, могла да буде другачија уколико избори за одборнике буду већински, непосредни, јер се на локалном нивоу људи углавном више вежу за личност, оцењује за "Политику" Светлана Логар, директор истраживања у агенцији "Стратеџик маркетинг".

– На локалном нивоу често су важнији људи него странке. Зато се и дешава да људи некада гласају за једну странку на парламентарним изборима, али на локалним изборима гласају за кандидата друге партије, зато што мисле да је он бољи избор – каже Светлана Логар, али додаје да то правило, ипак, не важи и у Београду, где се људи више опредељују на основу страначке припадности.