Трећи чин

Чехов је написао: „Први чин може да напише свако, други писац, а трећи само геније.” Шта то значи? Да једино они прави, од бога обдарени, могу од почетка имати у глави целину стварања једног драмског дела и плански развијати мотиве, сукобе, драмске токове и све остало што чини уметничко дело целовитим. Колико њих (међу које спадам и ја) понекад нешто започну, имају некакву идеју, али нису у стању да дело сагледају до краја? Бауљају по лавиринту могућности и заблуда, да би на крају свој узалудни напор окончали неким од безброј произвољних завршетака. Или, једноставно, одустали од свега.

Ово помињем зато што ми се кључни проблем драмског стваралаштва чини некако подударним са тренутком у коме се налази наше друштво. Наши политичари такође бауљају без било какве идеје о ономе што би могло бити прекосутра. Сви нуде некаква уопштена обећања о променама, реформама, побољшањима и све то служи само за краткотрајну употребу – до избора. Обични људи, понашајући се као грогирани боксери, тумарају по рингу свакодневице и примају ударце слева и здесна, посрћу и дижу се, у нади да ће дочекати гонг и макар на минут предахнути. До следеће рунде, када ће, ваљда, све кренути набоље…

Може ли ту уметност штогод помоћи? Да ли би људи који без икаквог плана покушавају да руководе овом заблуделом земљом могли из огромног наслеђа драмског стваралаштва понешто научити? Има ли смисла вредности познате као цивилизацијски талог примењивати на дневну проблематику? Не знам. Погледајмо, у сваком случају, шта нам баштина говори. Послушајмо њене поуке. Ионако ништа не кошта.

Пре свега, свака од сувислих драмских творевина, било да се ради о добром позоришном комаду било узбудљивом филму, треба да има почетак, средину и крај. Оно што се нуди гледаоцу мора бити целовито, не сме деловати као скуп произвољности. Све што се појави мора имати смисао постојања, а то је садржано у идеји дела. У генијалним комадима или величанственим филмовима идеја се може најчешће сажети у једну реченицу. То је, дакле, прва поука: бити јасан и једноставан.

На почетку, у експозицији, прича се отвара и уводе се место радње, основни мотиви и главне личности. Прави се нека врста инвентара онога чиме ће се аутор бавити. Нема ту ничега ван теме, све је строго ограничено на суштину. Не сме се дозволити да се појави било какав непотребан тренутак који не припада ономе чиме се дело бави, није дозвољено расипати се неважним детаљима и сувишним речима. Друга поука гласи: бити строг у избору онога што се нуди.

Када ствари почну да се развијају, у заплету, омогућити да на површину испливају сукоби. То је у животу неминовно, а у драми пожељно. Сукобљене личности и њихови мотиви очитују се кроз драмске ситуације. Низови драмских ситуација формирају драмске токове који се, опет, утапају у главни драмски ток – фабулу. Неопходно је искористити све што вам пружају носиоци драмске радње и њихови сукоби и градити линију главног тока логично и узбудљиво. Трећа поука: из теме извући све могућности.

Када радња доживи свој врхунац, климакс, тренутак је да послушамо још један савет Антона Павловича: „Пушка која је била окачена на зиду у првом чину мора запуцати у трећем.” То ће рећи, не дозволите да важне ствари, које сте наговестили на почетку, током приче нестану тек тако. Оно што сте најавили мора се и спровести у дело. Четврта поука: речи морају пратити дела.

На крају, у расплету, мора се завршити све што је започето. Не сме се заборавити, занемарити било који елемент од кога је драма сачињена. Још нешто: у финалу је строго забрањено уводити нове ликове и мотиве; оно што му је потребно, аутор је био дужан да уведе у експозицији или, најкасније, током заплета. Сада је касно за нове приче. У епилогу, аутор поентира основну идеју и – шта ради? Завршава, нестаје, одлази заувек! Он више није важан, његове идеје и поетика постале су опште добро које више не припада само њему. Последња поука: дело је важније од личности.

Када све ово погледам, чини ми се, ипак, да нам у овој суморној ситуацији уметност не може много помоћи. На питање зашто није написао више књига, Данило Киш је одговорио: „Написао бих још много тога да није било те проклете одговорности.” Знате ли неког политичара коме је одговорност на првом месту? Они су превише заокупљени собом да би држали до таквих ситница. Исувише су ташти да би се после трећег чина повукли и отишли тамо одакле су дошли – у анонимност.