Није тешко рећи – извини

Људски је грешити. Нема човека који се може похвалити да никада није погрешио, али нису све грешке једнаке тежине. Највећи грех, кажу, излази из уста. Прејака реч може да „убије” човека. Многи то чине несвесно, па се једном може и опростити. Шта ћемо, међутим, са онима којима је језик бржи од памети, па стално „врте исту плочу” и тиме загорчавају живот и себи и другима? Зашто упорно говоре, реагују и поступају на погрешан начин, а никако то да схвате?    

– Сви ми у комуникацију са особама из окружења улазимо по истом моделу који смо формирали у детињству на релацији родитељског, братског, сестринског, пријатељског или непријатељског односа. Ево једног баналног примера. Супруга прекорава мужа: „Ниси склонио џемпер, остао је на фотељи.” То код њега аутоматски производи асоцијацију на време када му је мајка стално стајала над главом и гњавила га око поштовања реда. Заборавља да он више није дечак, нити је супруга његова мајка. Зато ће вербално одреаговати бурно и грубо, што ће и другу страну да испровоцира да узврати на исти начин. Грубост на грубост обично се претвори у много већи конфликт него што таква ситуација заслужује – подсећа доцент др сц. мед. Милан Милић, психијатар и психотерапеут, директор Опште болнице у Панчеву.

Како се та препирка најчешће завршава?

– Они су љути и не причају неколико дана. Онда се та прича полако заборави и иду даље. Ретко ко анализира зашто је до конфликта дошло, када је настала прва реакција, зашто је тај неко тако бурно реаговао на један такав безазлен коментар... Већина се бави само последицама (шта је ко коме рекао), а не и узроцима и суштином ствари. А суштина је да наше мишљење и наше понашање треба да буду у складу са животом који живимо у овом тренутку – подсећа наш саговорник.

Искрено извињење поправља грешке

Дакле, требало би уважити оног другог са свим његовим посебностима. Да бисмо то могли, др Милић каже да морамо да размишљамо о својим реакцијама и шта не ваља у нашим односима с људима, па је дошло до „кратког споја”. Што више анализирамо корене таквих бура, такве сцене ћемо имати све ређе и све краће ће трајати, јер ћемо настојати да коригујемо своје понашање, не би ли постали што бољи.

Мада не можемо да повучемо већ изговорене речи и вратимо време да бисмо у ситуацији која је довела до конфликта одреаговали на другачији начин, др Милић каже да можемо да минимизујемо сукоб који нас тишти и да га претворимо у блискост. Како?

– Ту долазимо до оне (што каже Ђорђе Балашевић) „тешке стране речи”, а то је „извини”! Али, само искрено извињење (не форме ради, чисто да би се „извадила флека” и изгладила ствар) има тежину. Једино ако препознамо где грешимо и зашто априори тако бурно реагујемо, можемо да дођемо и да кажемо:  „Извини, ја не сматрам тако важним, рецимо, то што је џемпер остао на фотељи, али уважићу да теби смета и трудићу се да убудуће не понављам такву грешку.” Управо је то „оно” што нама тако тешко пада, зато што потврђује да нисмо у праву, да прихватамо да смо несавршени и да признајемо да смо слаби, неуротични или хировити и све остало што нико углавном не жели о себи да мисли. Али тек кад схватимо своју грешку, имамо простор за аутентично, искрено „извини”, и за аутентичну поправку – инсистира психијатар. 

Колико год не знамо да се искрено извињавамо, доктор сматра да још мање знамо да после тог „извини” направимо праве кораке у смислу оног што ће поправити однос.

– Да бисмо ту особу уверили да заиста да хоћемо да исправимо грешку и да будемо бољи, потребна је вештина вербалног исказа.

Милион пута смо се уверили да агресивност у наступу са људима, неуважавање њихових права, ставова, емоција, нити онога што они јесу, и апсолутно наметање сопствене воље, не даје добре резултате – каже наш саговорник.

Квалитетнији однос не добија се ни пасивношћу, додаје: особа се повлачи пред другима до нивоа ниподаштавања само да би их придобила. После тог „извини”, она ће да се шћућури и постане мали миш само да јој било опроштено, мислећи да ће тако да реши конфликт, а у ствари ће само до даљег да „закрпи рупу”. Пошто „извини” није било аутентично, та особа ће бити бесна на саму себе и онда креће у напад због нечег другог.

– Асертивно понашање је једино пожељно у комуникацији. Многи га сматрају вештином, јер нам омогућава да у складу са својим жељама разрешимо сукобе и смањимо тензије, без потребе да се постављамо одбрамбено или свађалачки. Дакле, нисам миш, али нисам ни некаква аждаја, уважавам другог, али уважавам и себе и не повлачим се. Човек сам као и ти, али хајде да направимо компромис у којем ћемо обоје најмање грешити – објашњава доктор и препоручује да сви мало више мислимо, а мање судимо, пошто је засад – драматично обрнуто!

Ко није за себе није ни за друге

Наш саговорник каже да постоје особе склоне да размишљају о својим поступцима, да анализирају поводе, узроке, мотиве и тако постају освешћенији, али је више оних не препознају своје грешке. Сви који немају тај таленат, своје грешке могу да препознају читајући литературу, а ако ни то не помаже, треба да иду код психолога, психијатра или психотерапеута, који ће им олакшати пут до освешћивања непознатог. Међутим, многима  самоанализирати значи раскринкати себе, па се зато и не труде да залазе у те дубине. 

– Јесте тешко натерати себе на таква размишљања и преиспитивања, али је на крају задовољство велико. Јер, кад човек упозна себе, лакше ће увидети и неке могућности које поседује и тако ће доћи до онога што сви волимо да нађемо, а то је смисао свог живота, што је јединствени задатак на овој планети. Одговорно тврдим да се доброта тада шири геометријском прогресијом (о томе сам доста писао у књизи „Острва свести”) и на читаво друштво. Јер, ко је добар себи добар је и за друге, то је природни и божји закон (у Библији стоји: „Љуби ближњега свога као самога себе”, а не – љуби себе као ближњега свога). На том путу ка себи, ми практично производимо најбољи резултат и код људи око себе. Онда за нашу искреност бивамо награђени искреношћу – истиче психијатар.

Наравно, додаје, не треба мешати искреност са суровошћу, то јест са егзибиционизмом искрености.

– Кад људи потенцирају да „свима кажу све што мисле” они нису искрени, већ непристојни! Ти претерано искрени људи су, заправо, егоисти, није им битно да ли ће тиме некога повредити. Не можемо свима рећи све! Ако ће пријатељ да умре од тешке болести за два месеца, а ми то знамо, да ли му то треба рећи? Да ли да ми будемо „џелат његове наде”? – упозорава доктор.

Он каже да је њему највећи проблем да објасни људима шта је пристојна искреност и која количина лажи је нужна. Да ли понекад бити нечија „дежурна савест” и покренути разговор са особом која се огрешила о нас, ако се већ она сама не сети, или прећутати увреду коју нам је неко нанео?

– То може да буде добро, чак и мудро, али ако нас то у дубини душе тишти, и трује нас повлачење, онда треба да преиспитамо о чему се ради, уместо што кажемо „добро, проћи ће”. Међутим, није све тако једноставно, јер ни живот није једноставан. Ако је то рекао неко од кога нам зависи посао и егзистенција, онда је мудро не наметати ту причу. Али ако имамо план Б и могућност да све то радимо и без те особе, онда можемо потегнути то питање – саветује психијатар.

Кад су у питању емотивно блиске особе, од којих нам зависи квалитет живота, онда се у сваком случају та питања морају покренути, иначе се давимо у сопственим и туђим (најчешће непотребним) лажима! Ако живимо у лажи са својим партнером, мајком, братом, сестром, најбољим пријатељем... и сами ћемо се претворити у једну велику лаж! – констатује др Милић.

Он поручује да речи треба добро одмерити пре него што их изговоримо. А праву меру најбоље ћемо наћи ако довољно познајемо себе, јер тада много боље разумемо и друге људе, и њихове мотиве и потребе.