И тата и писац „с мераком”

Витезови реда Змаја – неустрашиви војвода Милан Топлица и његов побратим, чувени мачевалац Иван Косанчић – кренули су у пролеће 1386. године, по налогу српског кнеза Лазара Хребељановића, у потрагу за отетом православном светињом коју су из манастира однели османлијски пљачкаши. Двојици јунака се придружује и млади, својеглави витез Милош Обилић, да тако заслужи руку најмлађе Лазареве кћери, а помаже им и пријатељ краљевић Марко Мрњавчевић.

Епски јунаци из омиљеног доба српске историје, овековечени и у народним десетерцима, поново су „оживели” после више од  шест векова у „Дугим ноћима и црним заставама”, првом бестселеру младог а већ прослављеног писца Дејана Стојиљковића. Сва три његова досад објављена романа у веома кратком року стекла су огроман број читалаца, популарност међу љубитељима историје и симпатије стручне критике, која га је прогласила једним од најперспективнијих домаћих писаца.

„Константиново раскршће” објавио је 2009. након две збирке прича које су изашле у Нишу („Лева страна друма” и „Low life” и данас имају неку врсту култног статуса). Радња је смештена у време Другог светског рата, кад нацисти у окупираној Србији трагају за изгубљеном реликвијом – мачем краља Константина – уз коју би завладали светом. Књига је освојила награде „Милош Црњански” и „Светосавски печат” и ушла и у најужи круг за „Нинову” награду, по њој је направљен и стрип, а у међувремену је Стојиљковић решио да се поново позабави легендарним личностима из прошлости свог родног града, Ниша, овога пута се усредсредивши на римског императора Константина.

У години обележавања Миланског едикта и подсећања на владара Римског царства који је први признао хришћанство, Дејанова прича је прво преточена у позоришну представу „Константин” у режији Југа Радивојевића (у копродукцији Народног позоришта у Београду и Народног позоришта у Нишу), а затим објављена и као роман „Знамење анђела”, који је досад имао већ пет издања.

– Иако се чини да је тај успех дошао преко ноћи, доста сам радио на њему, уложио много труда у истраживање и само писање, тако да је он резултат једног дугог и исцрпљујућег посла. Стрип је био нека врста надоградње целе те приче, након што су пропале разне опције за филмску адаптацију, и Драган Пауновић који је цртао стрип урадио је изузетан посао. Историјска драма „Константин” настала је из сегмената романа који је тада још био у рукопису – каже за „Магазин” Дејан Стојиљковић.

У граду Дексе Пантелејског

Откуда толика његова заинтересованост за прошлост?

– Припадам генерацији која је одрасла уз историјске приче, о партизанима али и косовским јунацима, тако да сам се врло рано „упецао” на историју. Немам посебан период који ми је нарочито привлачан, све ми је у нашој и светској историји веома интригантно и занимљиво, од антике, преко средњег века до светских ратова. То најбоље илуструје временски распон у којем се дешавају дела на којима тренутно радим –  уверава нас Дејан.

Са Владом Кецмановићем пише сценарио за серију о Немањићима коју ће снимати Драган Бјелогрлић, ових дана је завршио и, како каже, давно започети комад „Калчина кафана” који се бави поновним сусретом Калче и Сремца у Нишу 1900. године (та комедија биће постављена на сцену Народног позоришта у Нишу), а пише и за једну групну збирку причу о Гаврилу Принципу и Сарајевском атентату...

– Без велике журбе радим и на књизи „Олујни бедем”, наставку романа „Дуге ноћи и црне заставе” који се бави преткосовском Србијом. Овога пута биће описани пад Ниша и битка на Плочнику. Поред јунака из прве књиге (Косанчића, Обилића, Топлице...) у причу уводим и један нови али и те како препознатљив лик, Бановић Страхињу – наводи вредни Нишлија, у родном граду познатији као Декса Пантелејски. Псеудоним потиче од назива насеља у којем је одрастао, Пантелеј, испод брда Виник где су у време римског Наисуса били виногради и где је и Дејанов виноград. У том тада елитном крају су патрицији подизали виле, ту су се 1189. године срели Стефан Немања и Фридрих Барбароса, сада је на том месту Црква Светог Пантелејмона.

 И династија Обреновић је својевремено имала идеју да се Ниш гради са те стране, где је клима боља а природа издашнија, али је развој ипак кренуо другим смером.

Хедониста на књижевном задатку

Иако је ширу популарност стекао као писац, Дејан Стојиљковић је студирао права у Нишу, онда напустио факултет и посветио се новинарству (сарађивао је са више дневних листова и часописа, био је главни и одговорни уредник портала „Нишкафе”, уредник „Стрип пресинга” – магазина за „девету уметност”, водитељ програма на радију), уз то се бавио теоријом стрипа (први је лауреат награде за теорију стрипа „Никола Митровић Кокан“), иницирао Треш фестивал... У међувремену се оженио и постао породични човек мада, како признаје, није престао да буде хедониста. Или боем, како би неки други рекли.

– У моје страсти спадају фудбал, стрип и све оне лепе ствари које ми јужњаци подводимо под турцизам „мерак”. То је једна специфична врста страсти према животу, дружење са пријатељима, кафана, музика, гурманлуци, жене, вино... – раздрагано набраја наш саговорник.

У једном свом тексту себе је овако описао: „Отац шестогодишње девојчице. Супруг. Син. Брат. Јужњак. Нишлија. Навијач Арсенала. Недипломирани правник. Потпредседник фан-клуба Предрага Живковића Тозовца и манчестерске групе „Њу ордер”. Колекционар стрипова. Филмофил. Пивопија. Гурман. Бивши новинар.”

Читаоци његових романа махом су уверени да је Дејан по основној струци историчар. Како то да је његов живот ипак кренуо другим правцем?

– Када сам уписивао факултет давне 1996. није било катедре за историју на Филозофском факултету у Нишу. Права су била неки нужни избор, мада сам тамо на првој години имао предмете у вези са историјом, као и римско право и латински језик, то ми је касније доста помогло. На време сам напустио факултет, када сам схватио да високошколска диплома више нема онај значај као некад и да правника и економиста има као плеве. Колеге који су ми у то време пребацивали због те одлуке махом не раде у струци, или уопште не раде већ дрежде на бироу и тезгаре као конобари или продавци – одговара Стојиљковић.

За себе данас може да каже да је професионални писац, јер живи од продаје својих књига, превода и писања колумни. Поред осталог, од прошле године пише и за „Политику” и каже да му је то посебна част и привилегија.

Како је његова породица реаговала на Дејанову одлуку да батали академско образовање и ослони се на неизвесне приходе од „слободњачког низања речи”?

– За разлику од осталих родитеља који, када чују да син хоће да им буде новинар или књижевник, питају „А шта ће ти то у животу? Што не будеш доктор, пекар, лекар, водоинсталатер?” ја нисам имао тај проблем. Подржавали су ме и мајка Милијана, пореклом из Топлице (из села Иван Кула које је некад било властелински посед Ивана Косанчића), и отац Живорад, сад покојни. Он је био велики љубитељ књижевности и веома начитан човек, тако да су томови разних комплета класика које је стално куповао доста помогли у мојој првобитној едукацији. А читао је све, од Андрића до Апдајка, од Црњанског до Орвела... Био је машински инжењер, али се у то време у СФРЈ некако подразумевало да интелектуалац, ма ког усмерења његово формално образовање било, мора бити упознат бар са дометима класичне књижевности. Једино му се није свиђала моја опседнутост стрипом. Омиљени писац му је био Добрица Ћосић и био је невероватно поносан када сам му донео књигу са личном Ћосићевом посветом њему. Мислим да је тад дефинитивно схватио да сам нешто постигао у животу и да нисам погрешно поступио када сам одлучио да писање постане мој животни позив – истиче Дејан.

А од малих ногу је, тврди, желео да буде писац. Или бар стрип-сценариста. За њега је тај чудесни свет у књигама и стриповима био бекство у неку другу, лепшу и бољу стварност.

– Први узор ми је био Тицијано Склави, сценариста стрипа „Дилан Дог”. Касније сам открио Френка Милера, Алана Мура и Нила Гејмена. Од књижевника узора ту су Кафка, Андрић, Црњански, Селимовић, Пекић, Кинг, Јурсенар... Од савременика бих поменуо Горана Петровића и Владу Пиштала – набраја Стојиљковић.

У примирју с падежима

Да ли му је то што је рођен и одрастао у средини где се говори са јужњачким акцентом и не користе баш сви падежи икада представљало проблем?

– Има једна стара изрека: „Човек се на све навикне, сем Нишлија на падежи”. Људима је углавном симпатично када завлачим мало „по нишки”, мада се трудим да не претерујем јер онда зна да изгледа вулгарно и нападно. Постоји доста заблуда о јужњачком говору, пре свега због његовог карикирања у виду ликова као што су Тика Шпиц или неких јефтиних скечева. Старонишки језик је језик „Зоне” и „Ивкове славе”, то је специфичан дијалект, веома леп и егзотичан и његово место у српској књижевности је неспорно – тврди Дејан.

Из нишког „миљеа” је потекао и његов некњижевни, али не мање омиљен, овога пута стрипски лик Екстра Геџа, који је „пустио у свет” уз сарадњу са групом пријатеља.

– Био је то покушај да се направи прва јужноморавска графичка новела. Прича о Милисаву Лукићу алијас Екстра Геџи који је заштитник турбо-фолкера и земљорадника. Урадили смо четири епизоде, цртач је био, парадоксално, из Републике Српске, сјајан момак по имену Предраг Иконић. Давно је то изашло у облику стрип-албума који је брзо распродат, волео бих да урадимо реиздање и, зашто да не, и неку нову епизоду – признаје млади Нишлија.

Које још таленте скрива у себи?

– Некада сам цртао и сликао и био солидан у томе, али, нажалост, нисам развио тај дар. Кажу ми и да не певам лоше, али нисам баш сигуран да је то тачно. Свеједно, имам гитару коју повремено свирам, знам да ударим неколико акорда. Некад сам сањао да будем добар гитариста, па да скидам солаже Мајка Олдфилда и Влатка Стефановског, али за то треба доста вежбе, а ја сам мало лењ и мало више заузет. Зато повремено волим да пуштам музику по кафићима, то ми не иде лоше. Људи нарочито воле моје „манчестерске” плеј-листе где комбинујем Њу Ордер, Смитсе, Џој Дивижн, Стоун Роузис, Шарлатансе, Прајмал скрим, Ијана Брауна...  – набраја писац своје музичке идоле.

Иако живи од писања, Дејан се, тврди, не осећа лагодно када се уз његово име и презиме прикачи звучна титула „књижевник”. Није му пријатно ни кад га људи препознају и заустављају на улици, па је у једном тексту написао да зато сада на фамозно питање „Је си ли ти онај што је написао ’Константиново раскршће’?” одговара; „Не. Ја сам само тата.”

– Ја ту у ствари парафразирам Стивена Кинга који је у поговору свом роману „То” написао да се и поред силних написаних књига и светског успеха највише осећа као отац и муж и да је то његово превасходно занимање. Тако сам ја пре свега отац једне седмогодишње девојчице Таре и супруг њене маме Христине, па тек онда све остало – скромно ће тамнооки житељ римског Наисуса, града који захваљујући његовим романима преведеним на неколико страних језика поново постаје место препознато на светској мапи.

Оној на којој су пурпурном бојом означени Рим, Атина, Цариград...

----------------------------------------------------------

Печење ракије већа уметност од писања

Дејан Стојиљковић је посебно поносан на (још) једно своје умеће  – печење ракије. Једном је изјавио, можда у шали а можда и у збиљи, да му је лакше да напише роман од 500 страна него да испече квалитетну лозовачу.

Његов је деда, прича, средином седамдесетих година прошлог века купио виноград на Винику, брду северозападно од Ниша, изнад Пантелеја, и ту пекао изврсну ракију. Посао је након његове смрти наставио Дејанов отац уз помоћ синова. После очеве смрти Дејан није наставио традицију. „Лозовачу од грожђа из нашег породичног винограда данас пече мој брат Владан. Ја сам се ограничио на конзумацију”, не без носталгије примећује писац.

Јер, њихова ракија се добија од грожђа из којег није отакано вино (за разлику од комовице коју пече већина Нишлија), не додају јој ни шећер, зато је она сасвим природна. Након печења се стави у стаклене балоне у које се убацује неко парче дрвета, најбоље млада багремовина, да извуче киселину и лоше састојке, да „преври”. Зато је за Дејана печење ракије већа уметност од писања: захтева више рада, већу посвећеност, много стрпљења и пажње...