Да ли ће нам метафоре решити економске проблеме

Још осамдесетих година 20. века амерички когнитивни лингвиста Џорџ Лејкоф дошао је до закључка да метафора није искључиво стилска фигура, већ и механизам људског мишљења који нам помаже да један, најчешће апстрактан и сложен појам, разумемо боље помоћу другог, најчешће конкретног и нама искуствено ближег.

Исти аутор је деведесетих година анализирао политичке говоре у Америци помоћу метафора и метонимија, настојећи да опише како размишљају демократе, а како републиканци. Дошао је до закључка да и једни и други мисле и говоре у метафорама из 18. века којима нису у стању да реше глобалне проблеме и конфликте у 21. веку.

Како било, политичари могу да наизглед једноставним и безазленим метафорама манипулишу осећањима грађана, неприметно усмеравајући њихово мишљење. У том смислу, најефектније су једноставне метафоре које изазивају снажан емоционални набој код слушалаца јер омогућују истицање онога што је пожељно за политичаре, игноришући аспекте проблема који им не иду у прилог.

На предизборној конвенцији Српске напредне странке у Нишу Александар Вучић је употребио две основне појмовне метафоре: „економска криза је болест” и „српска економија је болесник”.Из овога се назире читав метафорички сценарио: они који одлучују о економским мерама су „лекари који прописују терапију болеснику”, те мере су „лекови”; економско побољшање је „оздрављење”. Ту су конкретизоване метафоричке слике: рак, који се не може излечити аспирином или чоколадом, већ хемотерапијом.

Шта је манипулативно у овим метафорама? Најпре, сам избор конкретног домена (човеково здравље), којим се објашњава апстрактни домен (економска криза). Људи су изузетно осетљиви када је реч о здрављу, па је таква метафора погодна да се изазову бурне емоције слушалаца. Уместо да се грађанима таксативно наведу економски проблеми и рационалним аргументима им се предочи неопходност реформи, Вучић грађане убеђује ирационалним аргументима – помињањем страшне болести, као што је рак, он се обраћа првенствено њиховим емоцијама, а не разуму.

Даље, снажним контрастом,створеним употребом речи аспирин и хемотерапија, прећутане су бар две ствари: да је Влада у оставци покушала да реши економске проблеме кроз солидарни порез и на друге начине који нису имали никакав ефекат – то јест имали су дејство аспирина – као и да нас очекују нове мере, које би требало да имају дејство хемотерапије. Како оне нису експлицитно прецизиране, јавност је лишена могућности да их критички вреднује и процењује.

Није само домен здравља, већ и спорта, чест терен за метафоре политичара. Индикативан је одговор Зоране Михаиловић, потпредседнице напредњака, кад је упитана ко је кандидат СНС-а за градоначелника Београда. Она је рекла да су они „тим”, а да ће кандидат бити само „један међу једнакима”. Тиме је употребила појмовну метафору „политичка странка је спортски тим” и домен спорта пресликала на домен политике. Наставак њеног одговора прелазиу домен црквене власти, јер у православној религији патријарх себе сматра једним међу једнакима. Дакле, добили смо и метафоре да је„градска власт црквена организација”, а „градоначелник је патријарх”.

Кривци што већ годинама слушамо празна обећања и метафоре нису само политичари већ и грађани. Чини се да нема странке која није обећала смањење незапослености, али нико не налази за сходно да их пита како ће то у пракси постићи. Стога, ако будемо преварени и разочарани и након ових избора, немојмо кривити политичаре, већ искључиво себе што смо у кампањи поверовали да метафоре решавају економске проблеме.

* студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду