Једанаест пластеника Милене Симић

Киша се спустила на Лесковац, село са око 550 кућа и готово исто толико викендица раштрканих по пољима. Пут кроз место дуг је, кажу, шест километара, а локални аутобус вози старије основце у школу „Вук Караџић” у оближњи Степојевац. Млађи, њих 35, имају наставу у самом селу.

Некада је овде живело више од хиљаду душа. Сада све делује пусто: млади нису могли да се помире са чињеницом да немају посао и да им је једини провод играње карата у локалној кафани, па су многи отишли. Старих је све мање и куће остају празне.

Узан пут води нас кроз Лесковац, али узалуд тражимо некога да питамо где живи Милена Симић (32), пољопривредни произвођач, добитница донације норвешког Министарства спољних послова. Пролазника нема, али Милена срећом има мобилни телефон.

– Само возите путем, ми смо поред куће Ере Ојданића, знате где је она – самоуверено нас упућује.

Стижемо до кривине где стоји ситна жена, маше нам и показује како да се довеземо до њеног дома. Киша и хладан ваздух јој не сметају, дочекује нас са осмехом и уводи у кућу. У скромној, уредној соби у којој се захваљујући „смедеревцу” шири пријатна топлота, добродошлицу нам желе Миленина свекрва Даринка и супруг Зоран Благојевић.

Милена Симић

– Конкурисала сам за пројекат намењен почетницима у бизнису, али нисам веровала да ћу добити донацију. Позвали су ме на обуку, само ни тад нисам полагала много наде. Онда су нам јавили да сам добила донацију и била сам пресрећна – почиње своју причу ова симпатична жена.

А њен животни пут није био нимало лак. Расла је у сиромашној породици с троје деце у Трлићу на Убу и морала је после завршеног четвртог разреда да напусти школу.

– Чувала сам брата док су родитељи покушавали да зараде паре да нас прехране или су ме водили са собом у надницу. Годинама сам радила за другог и маштала да једног дана имам свој пластеник, да будем своја на своме и да сама гајим поврће – прича Милена.

И сан јој се остварио. Пре 13 година упознала је Зорана и у Лесковцу на имању од десет ари поред скромног дома направили су први пластеник. Убрзо су на локалној пијаци почели да продају своје расаде и поврће. Онда су једно за другим на свет стигла деца – Радован (12), Радица (10) и Вукашин (8), који сада увелико помажу родитељима и баки у послу.

– Морају, нарочито лети, када су на распусту, јер је тада главна сезона. Имају наша деца и компјутер и воле да су на интернету, али најстарији већ тера трактор и све троје с нама у пластенику пуне чашице с расадима, преносе струкове... Производимо расаде и гајимо парадајз, паприку, зелену салату и краставац – каже ова енергична жена.

Пре неколико година, да би могла да води пољопривредно газдинство, ванредно је завршила основну школу. Уз посао, наравно. У Милениној породици нема одмора, сем када је црвено слово у календару. Зими устају мало пре шест, а лети у пола пет и раде док се види. Када нема посла у пластенику, иду код старијих мештана, најчешће да нацепају дрва.

Питамо је колико зараде као произвођачи. Мало, одговара, јер беспарица у селу је велика, па све што продају – дају на вересију. Тако и сами купују семе, задуже се у пољопривредној апотеци, па врате када добију новац од дужника.

Донација коју је добила за развој самосталног бизниса много јој значи. После потписивања уговора средином прошле године, убрзо је стигла и опрема – пластеници, системи за наводњавање, фрезе... Све у вредности од 337.000 динара, које ова породица не би могла сама да обезбеди.

– Недавна кошава је мало оштетила најлоне, али изборићемо се да их заменимо. Добијена опрема нам је пружила могућност да проширимо производњу и сада имамо 11 пластеника. Камо среће да буде још таквих пројеката, без обзира на то да ли су намењени Ромима или онима који су остали без посла, па се враћају пољопривреди. Људи данас немају новац да сами крену у бизнис – објашњава она.

А колико је тешко покренути свој посао и с колико се предрасуда треба суочити на том путу, Милена одлично зна: као жена у „мушком” послу, али и као, како сама каже, полуромкиња.

– У локалној самоуправи Лазаревац, када сам рекла да сам регистрована као произвођач, гледали су ме неповерљиво и тек када су изашли на терен уверили су се да говорим истину. У Степојевцу ми је један човек рекао: „Црномањаста, па где то може да они производе расаде?” Одвела сам га до куће и онда ми је поверовао. Има предрасуда, али и оних који их користе као изговор. Не подржавам Ромкиње које одустају зато што су дискриминисане – треба ићи напред и пробијати се. Предложила сам ромском удружењу да одржи семинар где ће жене имати позитиван пример – мене, да може да се успе у нечему, али нисам добила њихову подршку – објашњава Милена.

С поносом нам показује један од пластеника. Топлота из фуруне, направљене од казана старог бојлера прекривеног циглама, још се осећа. Биљке морају да буду на одређеној температури и зато је неопходна „грејалица”. У 25 метара дугом пластенику, на земљи и полицама налазе се чашице с расадима. Има их 15.000, а све су их напуниле вредне руке Миленине петочлане породице.

– Дођите нам поново – вели наша домаћица, док напуштамо њен дом.

Хоћемо, обећавамо, када буду имали 20 пластеника.

-----------------------------------------------------------------------

Порез на страну донацију

Било би добро да проширимо пластеник да можемо да производимо и у зимским месецима, јер најгоре је у децембру и јануару, тада све стоји, објашњава Зоран Благојевић.

Он у свему подржава супругу и заједно раде у пластеницима. Ипак, остао је запрепашћен чињеницом да је локална самоуправа у Лазаревцу Милени на добијену донацију од Норвешке – наплатила порез и то у износу 5.800 динара.

Изненађење је било још веће јер су касније он и супруга сазнали да је Милена једина од добитника донација платила порез на донацију јер општине у којима живе други произвођачи то нису тражиле од њих.

-----------------------------------------------------------------------

Пројекат вредан 1,8 милиона долара

Регионални пројекат из којег је Милена Симић добила донацију трајао је 4,5 године и вредео 1,8 милиона долара. Средства су обезбедили Министарство спољних послова Норвешке и организација CARE Норвешка. Пројекат је у сарадњи са локалним ромским организацијама на територији Шумадије у Србији и у околини Тузле у БиХ, спровела организација „CARE  интернешнл Балканс”. Осим донација за покретање бизниса, које је добило око 170 учесника на конкурсу, пројекат је био усмерен и ка мотивисању Рома да заврше основну и средњу школу и у њему је учествовало 1.337 чланова ромске популације. Циљ овог пројекта био је оснаживање и интеграција Рома у заједницу, кажу организатори.