Шиша је највернији друг

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Левом руком лагано привлачећи писак шише устима, Хишам Абдул Хамди истом стрпљивошћу десном руком убацује лишће свеже нане у трбушасту стаклену чашу јако заслађеног чаја.

„Они који пуше цигарете никада неће у дувану уживати као ја”, каже ми 32-годишњи власник мале радње са шишама и бакарним посуђем у шест векова старом каирском базару Хан ел Халили.
Седимо код оближњег „Фишавија”, најпознатије кафане арапског света која је, откако је отворена 1710, угостила многе славне личности света. Нудила им чај, кафу и – шишу.

Пушење шише, „водене луле” под којим именом је позната на Западу, представља ритуал свакодневног живота. „Без шише би дан био празан, ни би било правог кеифа”, каже Хишам користећи израз који означава право задовољство и који је заједно са Турцима и шишом доспео у Каиро крајем 16. века.

Дуван је са нешто закашњења у односу на Европу дошао на Блиски исток. Да је, а није, стигао пре времена писања „Хиљаду и једне ноћи”, многе странице би сигурно биле исписане о уживању шише која је заштитни знак мушкарца са Оријента, барем колико и бркови – иако је последњих година све више жена које су зашле у мушки забран.

Шишу, или наргиле, како је називају у Турској, Сирији, Либану, Палестини, Јордану и код нас, чини елегантно извијена дугуљаста стаклена посуда испуњена на дну водом. На врху је мала глинена ћаса – „хагар” – у коју се на пажљиво припремљени жар стављају уситњене грудве хашиша или дувана, обично помешаног са медом.

Када пушач кроз писак на крају дужег гуменог црева причвршћеног за „срце” шише повуче дим, он пролази кроз воду, хлади се и даје заиста посебан, блажи, племенитији укус који цигарета нема.
Турци, владари Египта током 400 година, донели су шишу из Индије. Оригинално прављена од стакла, овде је временом добила и мању бакарну верзију.

Правој сиротињи жељној барем неког животног задовољства и то је скупо, па је по селима делте Нила лако наићи на права ремек-дела домишљатости у прављењу шише: за основно тело користе се стаклене, чак и пластичне тегле или лимене конзерве.

Индустрија прављења шишâ бележи стални пораст прихода. Шиша обично кошта између три и 12 долара, мада ће туристи разнобојне примерке уз благоглагољивост продавца купити и за свих 50 долара. Постоје, наравно, и драгоцено раскошни примерци намењени шеицима, емирима и султанима.

Оно што их чини скупљим јесте декорација стакла или врста метала употребљеног за прављење „срца” шише. Најскупље су, и најтрајније, оне од једног бакарног комада. Јевтине, алуминијумске, неодољиво подсећају на војничке порције и не обећавају уживање у мистичним чарима Оријента.

„Шиша није само уживање пушења. Она је и начин трошења времена”, каже Хишам, и то му заиста треба веровати.

Египћани и други Арапи сатима су у стању да седе уз шишу. Само повремено ћасу са дуваном замене за новом. Не морају уопште ни са ким да причају. Седе и немо зуре преда се или по пролазницима, аутомобилима, магарећим двопрезима.

„Шиша је највернији друг”, сада већ уз амбицију социолошког тумачења ствари наставља Хишам нудећи ми да повучем који дим дувана са укусом сасушене јабуке која му даје посебну арому.

Писак шише се с времена на време чисти од никотина и накупљеног катрана, али се по обичним чајџиницама не мења. Пушачи један другог наслеђују.

Ако је тачно, а вероватно јесте, да је дувански дим расхлађен кроз воду шише мање опасан од зажареног дима цигарете, онда тиме још увек није укинута дилема: здравље или хигијена.

„Зашто би ми сметало што је неко други пушио? Протрљам руком писак и то је довољно”, објашњава Хишам. Само би фото-финиш том приликом одредио шта је чистије: његова рука или писак.

Не знам зашто, али одмах се сетих приче о изненађеном погледу рецепционера једног овдашњег скромног хотела који је на жалбу европског госта да му кревет у тек узетој соби није распремљен, изненађено одговорио: „Не брините, пре вас је спавао бели човек као и ви”.

Хигијенски аспект овдашње цивилизације сувише је компликована прича која би се свакако загубила у бледом дуванском диму који Хишам испушта са очитим мераком.

Један овдашњи доктор недавно је упозорио да преко шише може да се добије сида. „Ма какви”, одмахује руком експерт Хишам спокојно повлачећи нови дим док седимо у чувеној кафани „Фишави” у самом срцу старог Каира.

„Овде се дуже од 70 година служи шиша и нико још није дошао да се пожали на сиду.” Аргумент звучи убедљиво.

„Донеси нов писак”, викну Хишам на дечака који у ћошку припрема дуван и жар. „Зашто вама хавагама – странцима – увек нешто смета”, сада се већ обратио директно, док му се усне развлаче у онај увек помало недокучиви осмех за који не знате да ли је гостопримство, сажаљење, цинизам, шегачење или благи презир.