Демократска конфузија

Каиро – Масовне демонстрације готово по правилу носе неку заводљивост. Славни каирски Трг Тахрир вратио ме је у време 1968, када сам, пун себе, клицао демократији и слободи, пресрећан што сам читаву ноћ провео на Црвеном универзитету Карл Маркс, како је гласило ново револуционарно име које су дали београдски студенти.

Ујутру сам стигао кући, тек да се пресвучем, па да се вратим активностима које су по Европи пропагирали Руди Дучке и Данијел Кон Бендит. Мајка је била уплашена. Молила је оца да ме задржи.

„Не”, рекао је. „Треба да будеш са својом генерацијом која тражи неку своју правду. Само упамти, увек у таквим приликама постоји неко ко их организује, ко смишља заводљиве слогане, пише пријемчиве транспаренте. Покушај себи то да растумачиш.”

Нисам тада успео да дешифрујем корене студентског бунта који је запалио Европу, па и Београд. Али сам упамтио да све масовне манифестације имају део спонтаности, али и неке своје скривене, често манипулативне тајне.

Требало је да прођу само три године па да египатска револуција од 25. јануара 2011. почне сама себе да разгрће. Кренуло је окупљањем урбане, махом секуларне средње класе и делова лумпенпролетаријата. Дани гнева убрзо су срушили аутократу Хоснија Мубарака.

Исламисти, окупљени око своје најстарије организације на Блиском истоку, Муслиманске браће, прикривали су се првих дана. Тек када је еруптивна снага народа оборила диктатора, када су људи разбили страх од опресивне силе и моћних тајних служби, када су испуњени новооткривеним поносом почели да уживају у перспективама слободе и просперитета, исламисти су ступили на сцену.

Добро организовани, популарни због свог хуманитарног и социјалног ангажмана, очас су покупили огромну већину гласова за парламент. Потом је њима близак кандидат добио и прве слободне председничке изборе.

Либерална и секуларна опозиција узалуд је узвикивала фаул, преиспитујући се како је прокоцкала шансу коју је изборила на Тахриру. Нову прилику убрзо су јој пружили управо исламисти.

Донекле опијени тријумфом, још више неспособни да понуде иоле конкретнија решења проблема и да се суоче с окрутним реалностима осиромашеног и дубоко фрустрираног друштва, изазвали су гнев људи који се више нису плашили да јавно искажу нестрпљење.

Испоставило се да понуђени слогани „Ислам је решење” звече, да су транспаренти о слободи, демократији и верској толеранцији били више намењени западним телевизијама него домаћем становништву.

Помислили су, попут оних с почетка тахрирске револуционарне нарације, да су открили победничку формулу у супротстављању репресији: мирни демонстранти окупирају трг, који онда постане симбол отпора и стожер окупљања репресивном режиму. Камере снимају.

Испоставља се да оно што је телевизично није тако једноставно. Револуционари, демонстранти, зовите их како хоћете, по правилу су јачи на тактици него стратегији. Испостави се често да немају јасну идеју шта ће да ураде једном када се отарасе омрзнутог тиранина.

У супротном, сетимо се демократске конфузије овдашњег ДОС-а – време пролази а резултата нема. Тако је било и с египатским исламистима, чији је експеримент на власти трајао годину дана, до лета 2013.

При том, такође по правилу, појављују се страни интереси који би да капиталишу од подршке коју су давали револуционарима. Запад је, рецимо, у страху од Муслиманске браће, олако прешао преко војног удара египатске армије, чији је шеф сада најозбиљнији кандидат да постане нови председник и поведе 85 милиона Египћана – тврди ка демократији.

Масовне дестабилизујуће протесте у последњих осам месеци доживеле су и друге земље: Турска, Тајланд, Украјина. Таксим у Истанбулу или Мајдан у Кијеву такође су постали позорнице револуционарних драма.

Ипак, много тога се променило у поређењу са Тахриром 2011. Модел протеста чији је симбол био каирски трг данас угрожава демократски изабране лидере. Какви год били.

Искуство ми сада помаже да лакше дешифрујем ко се и шта крије иза узбуђене масе од које историја не одустаје као извођача радова: свемоћни интерес. Некада домаћих моћника којима промене не одговарају, некада „страног фактора”. Најчешће у њиховој спрези. Тако је било и са Слободаном Милошевићем.

Мухамед Морси, први слободно изабрани председник Египта постмубаракове ере, свргнут је са власти у војном удару против (на западу) непопуларних исламиста.

Слободну вољу народа армија је избрисала, не обазирући се на најмање 1.500 жртава, укључујући и 350 припадника снага реда. Демократија је само оно што одговара светским моћницима.

Протести у истанбулском парку Гези прошлог јуна могли су, по жестини отпора према ауторитарности Реџепа Тајипа Ердогана, да подсећају на гнев Египћана, али зар турски премијер није три пута узастопце, од 2002, добијао такође слободне изборе?

Или је (на Западу) постао неомиљен лик што због свог политичког ислама, што због сарадње с Ираном или куповине кинеског оружја? Откуд да се баш у таквом тренутку јави покрет Фетулаха Гулена, Ердогановог некадашњег савезника који живи – у САД?

Виктор Јанукович није, како би се, посматрајући многе ТВ дневнике, површно закључило, дошао на власт као марионета коју је инсталирала Москва, већ је 2010. такође победио на изборима који су прошли без већих замерки. Постао је трн у оку (Запада) када је одбио да потпише споразум с ЕУ.

Свако ко је против њега добио је ореол борца за слободу. Чак и проблематични неофашисти, за које се данас тврди да су били провокатори-снајперисти који су убијањем „својих” окретали од Јануковича.

Западни медији, склони телевизичним барикадама и ватрама у центру Кијева, лако су пренебрегавали да високи амерички званичници одлучују ко треба да формира украјинску владу.
Објективност таквог извештавања и анализа руше истину колико и руска пропаганда која је добро научила лекције.

Путин се не плаши Запада, зато што је препознао, а онда и сам прихватио методологију. Како би друкчије Руси с украјинског Крима тако брзо могли да организују референдум о припајању Руској Федерацији?

„Борба за људска права” данас звучи подједнако цинично као и „братска помоћ”. Све ми је лакше да иза тих слободарских флоскула препознам огољени интерес моћи, новца и профита.

Тајланд је такође пример недоследности. Како протестима против владе Јинглак Шинаватре дати атрибут демократије када су демонстранти – опет приказани као слободари – физички спречавали људе да изађу на опште изборе почетком фебруара?

Испоставља се да опозиција у Каиру, Истанбулу, Кијеву или Бангкоку покушава да на улици оствари оно што јој није успело на бирачким кутијама. Не делује усклађено с демократским принципима и правилима игре.

Не треба да чуди што се све чешће говори о кризи демократије. Чак и на европским просторима, где је настала и стасала. Или у Америци, која је себе у међувремену прогласила за лидера слободног света.

Да ли су манипулативне тајне масовних демонстрација данас читљивије? Младим учесницима, какав сам и ја био 1968, вероватно нису. Али, када искуствено лакше проникнете у те позадинске мистерије, онда и не идете на протесте. Без обзира на то на чијој сте страни.

Да ли је у таквој визури спонтани модел Арапског пролећа дискредитован? Не баш до краја, али сведоци смо чудног времена у коме се поистовећују права оних који захтевају слободно изабрану власт и оних који одбијају чињеницу да са на изборима изгубили.