Када је владао Себастијан

Истински рок песници никада нису били пуки стихоклепци. Њихове песме носиле су поруку – упућену сопственој генерацији или свету у целини. Често, те речи биле су, у ствари, слике које су одражавале стање душе аутора или његово виђење стања душе онога коме је порука упућена.

Или како у песми „Себастијан” каже Стив Харли из групе „Кокни ребел”: „Није потребна рима, дај ми мало времена, лажи ме. Ти си моја, и сви то знамо. Да!”

Интересантно је да тумачење Харлијевих стихова иде из крајности у крајност. Једни их уздижу до неба, други омаловажавају на најгрубљи начин.

„Ово је једна од најбољих песама икада написаних. Мислим да је у појединим деловима заиста тешко разумети лирику, али тако и мора да буде. Ово је магија”, тврди један Харлијев обожавалац.

Са друге стране, јављају се противници: „Грозна песма, грозни стихови.”

Али разумевање поруке било ког песника увек је деликатан посао и не може да се „мери кантаром”. То свако од нас оцењује – сопственим осећајима, у одређеном тренутку или у посебним околностима.

„Пронашао сам у литератури да је име – Себастијан – једном искоришћено као алтернатива имену Луцифер или неког мањег демона. Увек сам мислио да је то песма о усамљености”, наводи један поклоник групе.

„Стив Харли и Кокни ребел” („Steve Harley & Cockney Rebel”) јесте енглески рок бенд из раних седамдесетих година прошлог века. Њихова музика кретала се од попа до прогресивног рока. Снимили су пет албума и дванаест синглова и сви су доспели на листе најслушанијих.

Харли је одрастао у Лондону. У музичке воде упутио се касних шездесетих углавном свирајући сопствене композиције које је касније снимио са групом.

Једно време се бавио музичким новинарством, а оригиналну поставу „Кокни ребел” оформио је 1972. са својим некадашњим партнером, фолк музичарем Полом Крокером који је свирао виолину, мандолину и гитару. Потом су ангажовали бубњара Стјуарта Елиота, басисту Пола Џефрија и гитаристу Ника Џонса.

Један од првих наступа био је као предгрупа гитаристи Џефу Беку у чувеном лондонском „Раундхаусу”, правој меки британских рокера. Ника Џонса замењује нови гитариста Пит Њунхем, мада је Харли сматрао да за њихов звук гитара уопште и није потребна. Ослонили су се зато на Крокерову виолину и електрични клавир који је свирао Милтон Реми-Џејмс.

Већ после пет наступа успели су да потпишу уговор са издавачком кућом EMI. Први хит им је био управо „Себастијан” који је муњевито освојио целу Европу. Албум који је уследио – „Људска менажерија” („The­Hu­man­Menageri­e”), није доживео посебан комерцијални успех, али број поштовалаца групе свакодневно се повећавао.

Специфичност музике Стива Харлија и њена презентација нервирали су многе представнике штампе који су сматрали да је реч о његовом покушају да промовише искључиво себе. Ипак, публика је то волела. Посебно после новог хита – „Џуди тин” („Judy Teen”).

Уследили су и проблеми унутар бенда. Сви музичари, осим Елиота, напустили су групу након изузетно успешне турнеје по Енглеској. Харли се за своје концерте и снимања окренуо углавном сешн музичарима, што је, такође, давало задовољавајући резултат. Ипак, на крају је остало само име бенда које је Харли наставио да користи. Ипак, сингл „Велики, велики посао” („BigBigDeal”), одмах по изласку повучен је са тржишта.

Све се претворило углавном у Харлијев соло пројекат, са мање или више успеха. Са албума „Најбоље године нашег живота” скинут је сингл „Насмеши ме”, који је у фебруару 1975. доспео на прво место британске листе најслушанијих и постао њихов најпродаванији производ.

У једном телевизијском интервјуу Стив Харли је оптужио чланове оригиналне поставе „Кокни ребел” да су га – издали. Али, музика има неке своје захтеве, посебно међу професионалцима.

Упркос покушајима да достигне успех „Насмеши ме”, Харлијева каријера је кренула низбрдо. Још неколико синглова под његовим именом и именом „Кокни ребел” било је све што је остало од европске атракције из седамдесетих.

По издавању албума „Странац стиже у град” (2010), „Стив Харли и Кокни ребел” кренули су још једном на турнеју по Енглеској, Ирској и Северној Ирској. Овај пут били су ојачани „Оркестром лабудова” и хором. Изводили су композиције са прва два албума – први пут у целости. 

----------------------------------------------

Себастијан

Исијавајући једноставно, свећа за мене гори тако споро

Генерише ме млитаво, не знам где да уденем твоје име драга

Да бих разабрао све те мисли у тренутку право је самоубиство

Дођи у страно место, разговараћемо о старим временима

Која никада нисмо шпијунирали.

Неко ме назвао Себастијан

Неко ме назвао Себастијан

Није потребна рима, дај ми мало времена, лажи ме

Ти си моја

И сви то знамо, да!

Твоје персијске очи светлуцају, твоје усне – плаве попут рубина

Никада не испуштају звук

Ти, тако сретна са својим париским захтевима

Можеш да глувариш около.

А твој поглед на друштво уврће ми мозак

Као да никада нећеш знати

Одведи ме, уђи унутра

Погледај моје мисли у калеидоскопу

Неко ме назвао Себастијан

Неко ме назвао Себастијан

Воли ме узвишено, покрени мој ум

Учини то у стилу

Тако да сви знамо, о да!

Ти нећеш бежати, беби, тек смо почели са компромисима

Ушушкана у омањем кафићу љубавна прича

ће се продужити

Бледо анђеоско лице, сенка зелених очију, сјај извана

Ниједна куртизана не би могла да дешифрује

Твој зрак светлости

Неко ме назвао Себастијан

Неко ме назвао Себастијан

Играј се мојим срцем, исмевај промашене стрелице

Ла-ди-ди-да

Сада те сви знамо, да!