Црно бела слагалица

Многи избегавају да носе белу гардеробу јер су убеђени да их она проширује. Нема разлога за страх. То само нервне ћелије у мозгу људи којима смо окружени „додају обим” на сваки предмет на тамној позадини. Заправо, ствара се позната илузија чија је тајна тек недавно откривена.

Већ дуго знамо како се светли предмети доимају већим од оних тамних. Зашто ми управо тако видимо светле објекте још увек није баш најјасније. Много векова уназад поједини научници су покушали да одгонетну ову слагалицу. Још се чувени астроном и физичар Галилео Галилеј бавио овим проблемом. Велики научник је 1610. године, током анализирања резултата посматрања планета, написао да се суочио са смешним парадоксом. Различито је, наиме, процењивао величину планета у зависности од тога да ли их је посматрао кроз телескоп или голим оком. У првом случају, Јупитер је за астронома био неколико пута већи од Венере, у другом је Венера била већа од Јупитера. Зашто се ово дешава, Галилео није умео да објасни али је сугерисао да је у питању наша сугестија а не сами прдмети.

Ово објашњење изгледало је сасвим логично, Галилео је био у праву у детаљима – осетио је да је људска перцепција светлих и тамних објеката повезана са специфичностима ока. Чудно је онда што су сви стручњаци поверовали великом научнику на реч а нико није ни покушао да разуме разлоге ове илузије.

Тек је недавно група физиолога, под руководством доктора Хозеа Мануела Алонса са Државног универзитета у Њујорку, успела је да објасни о чему је реч.

Научници су спровели низ експеримената током којих су помоћу електрода забележили активности неурона визуелних центара код мачака, мајмуна и људи показујући им слике са ефектом илузије. При том, учесници експеримента нису били принуђени да гледају у звездано небо и траже на њему различите планете – њима су једноставно представљени светли предмети на тамној позадини и тамни објекти исте величине на светлој позадини.

Као резултат ових експеримената, научници су схватили да су сви учесници оценили да је светао објекат био већи него тамни, иако су реално сви објекти били исте величине. Због чега се ово дешава? Одговор се није крио у функцији перцепције информација које добија око и накнадних анализе можданих ћелија.

Одавно је познато да су за перцепцију светлости и мрака у мозгу сисара одговорна две различите групе неурона. Доктор Алонсо и његове колеге открили су да „тамни неурони варирају линеарно у зависности од тога колико је оштар контраст између тамног предмета и светле позадине. Тачније, што је контраст био већи, нервне ћелије су више радиле. Са „светлим” неуронима ситуација је била сасвим другачија - у почетку они су током истих контрастних карактеристика реаговали много јаче од својих „тамних колега”. И повећањем контраста, њихове активности нису се промениле линеарно, као код тамних неурона, већ експоненцијално. Сходно томе, они су у нервне ћелије које анализирају информацију о светлим објектима, због повећане активности, слали поруку о „надуваној величини”. Примера ради, ако погледамо Венеру на ноћном небу која сија много светлије па је и контраст између ње и позадине оштрији, она ће изгледати веће од Јупитера. А када се гледа кроз телескоп до овог ефекта неће доћи јер нема контрастне позадине.

Такву разлику између тамних и светлих неурона, научници су објаснили адаптацијом сисара на промене дана и ноћи. Према њима, животињама је у мраку најважније да виде и најмањи извор светлости. Јер уколико животиња не би у мраку уочила свог непријатеља, веће би биле шансе да му постане лак оброк за вечеру.

А током дана тамне предмете сасвим добро види па им није потребно да ти предмети постају још видљивиоји.

Према овим истраживањима, јасно је да светли предмети не „попуњавају”, то наши неурони додају светлом објекту запремину која, заправо, не постоји. Међутим, према истраживањима др Алонса и његових колега, можда и није све у неуронима. Могуће је и да су у креирању ове илузије укључени и фоторецептори који су много осетљивији на светле објекте у мраку него на тамне по светлу па је зато реакција светлих неурона у мнозу далеко турбулентнија. Али, да би се ова претпоставка доказала, неопходно је да буду спроведена додатна истраживања.

С. Ч.